Jedan školski zadatak ponekad dobije mnogo veći nastavak nego što je bilo ko očekivao. Za dvanaestogodišnjeg Blejka Maken zija iz australijskog Njukasla pisanje pesme otvorilo je put do nastupa u Sidnejskoj operi. Osvojio je omladinsku nagradu na takmičenju Australian Poetry Slam, pokazavši da snažan nastup ne zavisi od broja godina. Za odrasle koji rade sa decom ova priča ima naročito lep detalj: neko je njegov talenat primetio dovoljno rano i rekao mu da vredi da pokuša.
Blejkova pesma posvećena je njegovom viđenju odrastanja uz veštačku inteligenciju i četbotove. Napisao ju je dan pred finale, a nastup je trajao oko minut i po. To ne znači da svaka dobra pesma mora nastati brzo, niti da je brzina merilo talenta. Ovde je zanimljivije nešto drugo: dečak je prepoznao temu koja ga lično zaokuplja i pronašao način da o njoj govori pred publikom. Njegove stavove treba čitati kao autorski glas mladog pesnika, a ne kao stručnu procenu tehnologije.
U razgovoru koji prenosi Gardijan, posebno mesto dobila je učiteljica koja ga je ohrabrila da se prijavi. Podrška se nije završila na jednom predlogu: pratila je i njegove nastupe tokom takmičenja. Upravo taj deo priče ostaje snažan i kada se ostave po strani nagrada, poznata sala i aplauz. Dete je dobilo potvrdu da ono što piše nekome znači. Takva potvrda ne mora unapred da obeća uspeh; dovoljno je da otvori prostor za pokušaj.
Za školsku svakodnevicu ovo je lep povod da se razmisli o tome kako slušamo dečje radove. Umesto opšteg „odlično je”, možemo da izdvojimo jednu sliku, neobičan izraz ili rečenicu koja nas je zaustavila. Tako pohvala postaje konkretna, a mladom autoru jasnije šta je uspeo da prenese. Isto važi i kod kuće: dete ne mora odmah da dobije savet kako da tekst popravi. Ponekad prvo treba da dobije slušaoca koji će ga pustiti da pročita do kraja, bez požurivanja i dopisivanja tuđih ideja.
Blejkov nastup podseća i da poezija može da izađe iz sveske. Izgovorena pred ljudima, ona dobija ritam, pauzu, pogled i glas. Za nekoga je to školska priredba, za drugoga mali književni susret ili čitanje pred nekoliko drugara. Ne mora svaka takva prilika da vodi takmičenju. Vredno je i samo iskustvo da se sopstvene reči izgovore naglas. Tada autor može da čuje gde rečenica teče, gde zastaje i koji deo teksta zaista želi da naglasi.
Najlepša poruka ove priče zato nije da sada sva deca treba da osvajaju velike nagrade. Mnogo je bliža svakodnevnom životu: kada neko pokazuje interesovanje, vredi ga ozbiljno saslušati. Jedna pesma može ostati samo pesma, a može postati početak dužeg putovanja. Odrasli ne mogu unapred da znaju dokle će dete stići, ali mogu da mu ne zatvore vrata pre prvog koraka. U Blejkovom slučaju, između učionice i velike scene stala je i jednostavna, dragocena poruka da njegov glas zaslužuje da se čuje.
S.B.
Izvor: Postinfo
