Ponekad nas u poslu najviše zakoči uverenje da moramo da izaberemo samo jedan tačan put. Dve ideje deluju podjednako zanimljivo, pa se više vremena potroši na biranje nego na pokušaj. Glumac Džek Alkot prisetio se saveta koji je takvu nedoumicu okrenuo naglavačke. Kada se dvoumio između dva načina da odigra scenu, iskusniji kolega Majkl Si Hol predložio mu je da pokuša oba. U tom odgovoru krije se lepo podsećanje koliko ljudsko ponašanje može biti slojevito.
Ne radi se o tome da glumac odjednom izvede dve potpuno odvojene predstave. Zanimljivija je mogućnost da lik istovremeno nosi različita osećanja. Možemo, na primer, zamisliti nekoga ko se raduje važnom susretu, a ujedno strepi kako će proteći. Ili osobu koja želi da kaže nešto odlučno, ali joj je stalo da ne povredi sagovornika. To su ilustrativni primeri, ne opisi scene o kojoj je Alkot govorio. Oni samo približavaju ideju da emocije ne moraju uredno da čekaju red.
Za publiku je upravo takva nijansa često zanimljiva za posmatranje. U hipotetičnoj sceni susreta osmeh može da bude iskren, a ruke ipak nemirne. Lik može želeti da ode i istovremeno čekati da ga neko zaustavi. Kada o glumi razmišljamo na taj način, pažnju počinjemo da poklanjamo i onome između izgovorenih rečenica. Ne tražimo samo odgovor na pitanje šta junak oseća, nego i šta pokušava da sakrije, pokaže ili razume dok razgovor traje.
Alkot je savet podelio u razgovoru za magazin People, opisujući koliko mu je značio u radu. Lep deo te priče jeste sam odnos među kolegama: mlađi glumac postavio je pitanje, a odgovor mu je otvorio mogućnost za istraživanje. Nije dobio dugu listu koraka koje treba da kopira. Dobio je prostor da proveri složenije rešenje. Takva mentorska razmena zanimljiva je i izvan glumačkog sveta, jer pokazuje koliko koristan može biti savet koji ne zatvara razmišljanje.
Za nekoga ko piše, crta ili priprema nastup, ova priča može da posluži kao kreativna vežba. Umesto da odmah odbaci jednu ideju, može prvo da napravi dve kratke verzije i vidi da li se neki njihovi delovi prirodno spajaju. To nije univerzalno pravilo za svaki posao, već predlog za trenutke u kojima ima prostora za probu. Ne mora svaki pokušaj da bude dobar da bi bio koristan. Ponekad baš nespretna kombinacija pokaže šta nam je zapravo bilo važno u početnoj zamisli.
U glumačkom savetu ima i nečeg bliskog svakodnevnom iskustvu. Retko smo samo jedno: potpuno sigurni, isključivo veseli ili sasvim ravnodušni. Zato nam slojeviti likovi mogu delovati poznato, čak i kada žive sasvim drugačije od nas. Alkotova priča ne traži veliko predznanje o glumi da bi bila zanimljiva. Dovoljno je da nas navede da sledeći put malo pažljivije pogledamo scenu — možda baš u trenutku kada se na nečijem licu sretnu dva osećanja i priča postane uverljivija.
S.B.
Izvor: Postinfo
