Kako znamo da dinosaurusi nisu bili roze? Pitanje zvuči kao početak veselog razgovora za porodičnim stolom, ali u njemu ima sasvim ozbiljne naučne radoznalosti. Navikli smo da praistorijske životinje zamišljamo u zelenim, sivim i braon tonovima. Ipak, slika koju pamtimo iz knjige ili filma nije automatski dokaz. Boje davno nestalog sveta mnogo su zanimljivije, a ponegde i mnogo manje poznate nego što pretpostavljamo.
U najnovijoj dečjoj rubrici Gardijana upravo se pojavljuje pitanje o mogućim ružičastim dinosaurusima. Odgovor ostavlja prostor za mogućnost, ali ne predstavlja dokaz da je neka određena vrsta bila roze. To je važna razlika i lep uvod u temu: nauka ponekad zna mnogo, ponekad ima nekoliko tragova, a ponekad pošteno kaže da za zaključak još nema dovoljno podataka.
Londonski Prirodnjački muzej objašnjava da se u izuzetno očuvanim fosilima mogu pronaći tragovi mikroskopskih struktura povezanih sa pigmentima. Među njima su melanozomi, strukture koje sadrže melanin. Njihovo proučavanje omogućilo je istraživačima da kod pojedinih izumrlih životinja rekonstruišu određene boje i šare. To je sasvim drugačiji posao od proizvoljnog bojenja crteža: zaključak mora da ima oslonac u sačuvanom materijalu.
Jedan zanimljiv primer je psitakosaurus. Na osnovu dobro očuvanog fosila napravljena je rekonstrukcija sa tamnijim gornjim delom tela i svetlijom donjom stranom. Takav raspored boja poznat je i kod današnjih životinja, gde može da pomogne prikrivanju oblika tela. Drugi primer je sinosauropteriks, mali dinosaurus sa jednostavnim perjem. Muzej navodi da tragovi pigmenata ukazuju na crvenkastobraon boju i smenjivanje svetlijih i tamnijih pruga na repu.
Naravno, iz nekoliko ovakvih primera ne možemo izvesti paletu za sve dinosauruse. Različite vrste, različita tkiva i različiti uslovi očuvanja daju nejednaku količinu podataka. Upravo je u tome draž istraživanja. Svaki dobro očuvan trag može da dopuni sliku, ali praznine ne nestaju samo zato što bismo voleli jasan odgovor. Za decu je to dragocena poruka: pitanje nije manje dobro ako odrasli ne mogu odmah da odgovore.
A za odrasle je ovo prilika da ponovo pogledaju muzejske rekonstrukcije sa malo više pažnje. Iza boje, šare ili perja može stajati čitav istraživački postupak, uz poneki deo koji ostaje pretpostavka. Sledeći put kada dete nacrta neobično obojenog dinosaurusa, razgovor može da počne radoznalošću umesto brzom ispravkom. Možda baš pitanje o roze životinji otvori priču o fosilima, pigmentima i tome kako se delić po delić upoznaje svet star milionima godina.
S.B.
Izvor: Postinfo
