Sa staze se vide trska, voda i poneki pokret među biljkama. Na prvi pogled, tih pejzaž. Kada mu se priđe sa malo više strpljenja, otvara se čitav svet: leptiri, ptice, retke biljke i mala stvorenja čija imena većina prolaznika ne zna. Upravo takvo mesto u engleskom Norfolku godinama čuvaju Tim i Geli Haris, bračni par koji je odlučio da se za njegov opstanak ozbiljno zauzme.
Njihova priča dobila je novi povod nakon još jednog uspeha u zaštiti močvarnog područja Ketfild Fen. Gardijan izveštava da su tokom petnaestogodišnjeg angažovanja ostvarili tri značajne pravne pobede povezane sa očuvanjem tog prostora. Najnovija se odnosi na zaštitu od zagađenja. Par navodi da je posle ranijih mera primećivao poboljšanje vodostaja i živog sveta, iako posao očuvanja nije završen.
Da bismo razumeli zašto neko ulaže toliku energiju u naizgled običnu močvaru, dovoljno je pogledati šta ona sadrži. Organizacija Butterfly Conservation opisuje svoj rezervat Ketfild Fen kao deo jednog od najvrednijih preostalih močvarnih područja zapadne Evrope. Mešavina otvorene vode, trske, šaša i vlažne šume pruža različite uslove za život. Na tom prostoru mogu se naći i retke vrste biljaka, ptica i insekata.
Među prepoznatljivim stanovnicima je i lastin rep, veliki leptir čija krila teško prolaze neprimećeno. Tu su i ptice skrivene u tršćacima, vilini konjici i biljke prilagođene sasvim određenim uslovima. Očuvanje takvog mesta zahteva pažljiv odnos prema vodi i vegetaciji. Organizacija objašnjava da se trska i šaš seku u različitim ciklusima, čime nastaje raznovrsna struktura staništa. Dakle, iza mirnog pejzaža stoji i mnogo promišljenog rada.
Ova priča ima posebnu vrednost jer prirodu približava ljudskoj meri. Lako se izgubimo u velikim brojkama i udaljenim problemima, dok jedno poznato mesto možemo da zamislimo. Znamo kako izgleda kanal pored kojeg prolazimo, drvo u ulici ili vlažna livada na obodu naselja. Kada se za takav prostor vežemo, njegova sudbina prestaje da bude apstraktna. Harisovi su toj vezi dali dugoročan oblik, kroz upornost koja je preživela mnogo više od početnog oduševljenja.
Za nas, koji živimo uz Dunav i dobro poznajemo prizore trske, rukavaca i ravničarske vode, takva priča ima blizak zvuk. Ne mora prirodna lepota uvek da bude visoka planina ili daleki vodopad. Ponekad je to mirna površina vode sa koje iznenada poleti ptica. Vest iz Norfolka zato donosi razložnu nadu: briga o jednom mestu može da napravi razliku, naročito kada traje i onda kada prestanu aplauzi i pažnja javnosti.
S.B.
Izvor: Postinfo
