Večera na prvom sastanku obično nosi čitavu malu predstavu očekivanja. Hoće li razgovor krenuti lako, da li ćemo imati o čemu da pričamo i koliko je rano da naručimo desert? U priči Aleksandree i Pardisa najlepše je to što se dobar provod nije završio obaveznim romantičnim obrtom. Dopali su se jedno drugom kao ljudi, proveli prijatno veče i ostavili mogućnost da se ponovo vide kao prijatelji.
Njihov susret opisan je u najnovijoj Gardijanovoj rubrici „Blind date”. Večerali su u londonskom restoranu Mildreds, toliko se zadržali da je Aleksandrea kroz šalu pomenula glasno zveckanje pribora kao nagoveštaj da osoblje privodi veče kraju. Oboje su sastanak ocenili osmicom. Rastali su se zagrljajem, uz saglasnost da im prijateljstvo deluje prirodnije od romanse. To je njihov stvarni rasplet, i sasvim mu dobro stoji.
Privlačnost ove priče nije u velikom iznenađenju, već u načinu na koji nas oslobađa jednog suvišnog očekivanja. Kada dvoje ljudi izađu zajedno, često se čini da veče mora odmah da dobije konačnu ocenu: uspeh ili promašaj. A između postoji mnogo prijatnog prostora. Dobar sagovornik, nova perspektiva, smeh oko nečega sasvim običnog i osećaj da vreme nije potrošeno. Sve to ima vrednost i bez planiranja sledećeg romantičnog susreta.
Uostalom, razgovor je često najlepši kada prestane da liči na proveru. Čim se oslobodimo potrebe da ostavimo savršen utisak, lakše govorimo normalnim glasom, postavljamo pitanja koja nas zaista zanimaju i primetimo osobu preko puta. To nije recept koji garantuje ljubav. Pre je pristojan način da provedemo veče sa nekim koga tek upoznajemo, uz dovoljno prostora da oboje ostanemo svoji.
Takav završetak traži i malo takta. Moguće je nekome reći da nam je bilo lepo, a da pritom ne obećamo ono što ne osećamo. Moguće je prihvatiti isto sa druge strane, bez potrebe da se prijatna večera naknadno pretvori u razočaranje. U ovoj priči upravo ta uzajamna jasnoća ostavlja dobar ukus: dvoje odraslih ljudi prepoznalo je šta im prija i nije pokušalo da od toga napravi nešto drugo samo zato što se očekuje.
Zato je ovo lepa vest za subotnju kafu, naročito za one kojima je dosadilo da svako upoznavanje posmatraju kao presudan ispit. Nekad se kući vratimo sa leptirićima u stomaku, nekad sa novim poznanstvom, a nekad samo sa dobrom pričom. I to je sasvim u redu. Aleksandrea i Pardis nisu ponudili filmski završetak, već nešto mnogo prepoznatljivije: veče koje je prijalo oboma i mogućnost da se dobar razgovor nastavi drugom prilikom.
S.B.
Izvor: Postinfo
