Procena zagađenja sa deponije često se zasniva na količini otpada, starosti materijala i podacima o sistemu za prikupljanje gasa. Na osnovu formula izračunava se koliko bi metana trebalo da nastane i koliko ga verovatno odlazi u atmosferu.
Novo dugoročno merenje pokazuje da stvarna količina može biti mnogo veća. Na jednoj velikoj deponiji u američkoj saveznoj državi Nju Džerzi tokom 2023. godine ispušteno je približno pet puta više metana nego što su pokazivale zvanične procene.
Istraživači su koristili toranj sa instrumentima koji je više od dve godine neprekidno pratio koncentraciju gasa u vazduhu. Rezultati su upoređeni sa merenjima iz aviona i vozila, a različite metode dale su sličnu sliku.
Columbia Climate School je 5. avgusta objavila da su najveće emisije zabeležene zimi i tokom pada atmosferskog pritiska. To znači da kratke kampanje snimanja tokom lepog vremena mogu potpuno promašiti periode kada deponija oslobađa najviše gasa.
Metan nastaje kada se organski otpad razlaže bez dovoljno kiseonika. Ostaci hrane, trava, papir i drugi materijali zatrpani duboko u deponiji postaju hrana mikroorganizmima.
Gas se zatim kreće kroz pukotine i porozne slojeve prema površini. Deo se prikuplja cevima i koristi za proizvodnju energije ili spaljuje.
Deo ipak pronalazi put mimo sistema. Može izaći kroz oštećen pokrivač, rubove deponije ili područja u kojima cevi ne stvaraju dovoljno jak podpritisak.
Na površini žive i bakterije koje koriste metan kao izvor energije. One mogu pretvoriti deo gasa u ugljen-dioksid pre nego što dospe u atmosferu.
Tokom toplijih meseci te bakterije su aktivnije. Zimi njihova aktivnost opada, dok proizvodnja metana u toplijoj unutrašnjosti deponije može da se nastavi.
Zbog toga je u istraživanju zabeležen neočekivan sezonski obrazac: emisije su bile najveće tokom hladnog perioda, a ne leti.
Atmosferski pritisak predstavlja drugi važan faktor. Kada pritisak spolja opadne, gasu iz unutrašnjosti lakše je da izađe.
Sličan efekat može se videti kada se otvori zatvorena posuda pod pritiskom. Deponija, naravno, nije potpuno zatvorena, ali promene vremena utiču na kretanje gasa kroz njene slojeve.
Niski pritisak često prati oblačno i kišovito vreme. Upravo tada sateliti i avioni imaju najviše problema sa merenjem.
Ako se snimanje obavlja samo tokom vedrih dana, propuštaju se uslovi u kojima emisije mogu naglo porasti.
Toranj sa kontinuiranim instrumentima rešava deo problema. On ne daje samo jednu fotografiju već zapis svih sezona, dana i noći.
Istraživači su razvili model koji povezuje koncentraciju na tornju sa pravcem vetra, brzinom vazduha i drugim meteorološkim podacima.
Na taj način mogu proceniti koliko gasa dolazi baš sa deponije, a koliko iz saobraćaja, gasovoda i drugih izvora u okolini.
Jedan rezultat sa jedne deponije ne znači da sve deponije emituju tačno pet puta više od prijavljenog. Konstrukcija, vrsta otpada i kvalitet sistema prikupljanja znatno se razlikuju.
Ipak, studija pokazuje da uobičajeni modeli mogu imati ozbiljnu grešku ukoliko ne uzmu u obzir godišnja doba i promene pritiska.
Metan u atmosferi traje kraće od ugljen-dioksida, ali tokom prvih decenija mnogo snažnije zadržava toplotu.
Zbog toga smanjenje emisija metana može relativno brzo usporiti deo zagrevanja. Deponije predstavljaju mesto na kojem praktična rešenja već postoje.
Bolje razdvajanje biootpada sprečava da velike količine hrane završe u uslovima bez kiseonika. Kompostiranje i kontrolisana proizvodnja biogasa omogućavaju drugačiju razgradnju.
Na postojećim deponijama može se poboljšati mreža cevi, zatvaranje površine i rad pumpi. Podaci o pritisku čak mogu pomoći operaterima da unapred pojačaju prikupljanje gasa pre očekivanog pada.
Metan koji se prikupi može se koristiti kao gorivo, mada sagorevanjem nastaje ugljen-dioksid. Klimatski je ipak povoljnije pretvoriti metan u CO2 nego pustiti ga direktno u vazduh.
Najbolje rešenje ostaje sprečavanje nastanka prevelike količine otpada. Bacanje hrane nije samo ekonomski problem već i izvor gasova kada otpad završi pod zemljom.
Kod nas se veliki deo komunalnog otpada i dalje odlaže na deponije, a odvajanje biootpada nije dovoljno razvijeno. Zbog toga su ovakva istraživanja važna i van zemlje u kojoj su sprovedena.
Bez neprekidnog merenja teško je znati koliko gasa zaista izlazi. Miris nije pouzdan pokazatelj, jer čist metan nema miris.
Deponija može izgledati mirno, prekrivena zemljom i travom, dok se ispod površine neprekidno odvija biološka proizvodnja gasa.
Najveća pouka istraživanja jeste da godišnji prosek ne treba graditi od nekoliko pogodnih dana. Priroda emisija zavisi upravo od uslova koji se najlakše preskoče.
Kada je vreme hladno, oblačno i sa niskim pritiskom, instrumenti možda ne mogu lako da polete. Deponija, međutim, tada može da ispušta najviše metana.
S.B.
