Kada se govori o dinosaurima, najčešće se zamišljaju zubi, kandže, ogromni vratovi i koraci koji tresu tlo. Mnogo ređe razmišljamo o njima kao o životinjama koje su, potpuno nesvesno, mogle da oblikuju biljni svet. Novo istraživanje ranih cvetnica donosi upravo takvu mogućnost: veliki dinosaurusi možda su jeli njihove mesnate plodove i tako pomagali širenje semena mnogo ranije nego što se mislilo.
Smithsonian Magazine je objavio da fosili očuvani u vulkanskom pepelu ukazuju da su rane cvetnice, odnosno angiosperme, proizvodile relativno velike, plodove veličine borovnice milionima godina ranije nego što se pretpostavljalo. Takvi plodovi mogli su biti privlačni životinjama koje su ih jele, a zatim seme prenosile na nova mesta kroz izmet.
Ova priča je zanimljiva jer povezuje dva sveta koja se obično posmatraju odvojeno. Biljke deluju mirno, ukorenjeno i pasivno, dok su dinosaurusi simbol pokreta, snage i životinjske dominacije. Ali evolucija često funkcioniše kroz saradnje koje niko nije planirao. Biljka napravi plod, životinja ga pojede, seme prođe kroz stomak i završi daleko od matične biljke. Iz toga nastaje nova šansa za širenje vrste.
Ako su veliki dinosaurusi zaista učestvovali u toj ranoj distribuciji semena, onda su praistorijske šume izgledale dinamičnije nego što zamišljamo. Nisu to bili samo prostori kroz koje su životinje prolazile, već sistemi u kojima su biljke i biljojedi stalno menjali jedni druge. Veliki apetit mogao je imati veliku botaničku posledicu. Jedan obrok mogao je postati nova biljka kilometrima dalje.
Plod veličine borovnice danas ne deluje posebno impresivno, ali u kontekstu rane evolucije cvetnica mogao je biti ozbiljan iskorak. Mesnat plod je investicija. Biljka ulaže energiju da napravi nešto privlačno, računajući na to da će životinja uraditi posao koji vetar ili voda ne mogu tako precizno. To je elegantna prirodna trgovina: hrana za prevoz.
Kod nas se ovakve vesti čitaju lako jer menjaju klasičnu sliku dinosaurusa. Oni nisu bili samo džinovi koji jedu, love ili nestaju u katastrofi. Mogli su biti i nesvesni baštovani drevnog sveta. Dok su kidali granje, gutali plodove i hodali kroz krajolik, možda su pomagali biljkama da osvoje nove prostore. U tome ima nečeg gotovo simpatičnog: praistorijska šuma nije rasla samo zahvaljujući kiši i zemlji, već možda i zahvaljujući stomaku velikog biljojeda.
S.B.
