Kada su 1845. godine brodovi „Erebus“ i „Terror“ krenuli u potragu za Severozapadnim prolazom, na njima je bilo 129 ljudi. Nijedan član Franklinove ekspedicije nije se vratio. Više od veka i po kasnije, analiza DNK omogućila je da još četiri skupa ljudskih ostataka budu povezana sa imenima mornara koji su nestali u Arktiku.
Među identifikovanima je Hari Peglar, čiji je mogući identitet bio predmet rasprave još od pronalaska jednog tela 1859. godine. Savremena genetika sada je povezala ostatke sa uzorcima živih rođaka, pružajući mnogo čvršći osnov od procena zasnovanih na odeći, predmetima ili položaju nalaza.
Univerzitet Vaterlo saopštio je da su nova poklapanja povećala broj genetski identifikovanih članova ekspedicije na šest. Za svaku takvu potvrdu potrebno je pronaći potomke ili rođake po odgovarajućoj porodičnoj liniji, dobiti njihov pristanak i izdvojiti dovoljno očuvane drevne DNK.
Brodovi su ostali zarobljeni u ledu kod ostrva Kralja Vilijama. Posada ih je napustila 1848. godine i pokušala da stigne do kopna pešice i čamcima. Glad, hladnoća, bolest i iscrpljenost postepeno su odneli sve živote. Kasnije potrage pronašle su beleške, predmete i rasute ostatke, ali su sudbine pojedinaca uglavnom ostale nepoznate.
Identifikacija ne rešava čitavu zagonetku ekspedicije, ali menja način na koji se njena poslednja faza proučava. Kada se kostima vrati ime, moguće je povezati mesto pronalaska sa činom, dužnošću i podacima iz brodskih spiskova. Tako se preciznije rekonstruiše kretanje grupa nakon napuštanja brodova.
Drevna DNK iz hladnih oblasti ponekad je dobro očuvana, ali i dalje predstavlja veliki izazov. Materijal je razlomljen, hemijski promenjen i podložan kontaminaciji savremenom DNK. Zbog toga laboratorije primenjuju stroge protokole, ponavljaju analize i traže podudarnost na delovima genoma koji mogu pouzdano da pokažu srodstvo.
Posebnu emocionalnu dimenziju daje učešće potomaka. Njihovi uzorci nisu samo tehničko sredstvo za identifikaciju, već veza između porodica i događaja koji je generacijama bio obavijen neizvesnošću. Istraživači zato rezultate objavljuju pažljivo, uz poštovanje prema mrtvima i živim rođacima.
Slučaj pokazuje kako istorijska forenzika spaja arheologiju, arhivsku građu, genealogiju i genetiku. Nijedan od tih izvora sam ne daje potpun odgovor. Zajedno mogu da isprave pogrešne pretpostavke koje su opstajale više od jednog veka.
Franklinova ekspedicija ostaje jedna od najpoznatijih pomorskih tragedija, ali njeni članovi sve manje ostaju anonimna grupa. Svako novo ime pretvara opštu priču o katastrofi u konkretnu ljudsku sudbinu i vraća deo identiteta ljudima izgubljenim u arktičkom ledu.
S.B.
