Mesec je verovatno nastao posle sudara mlade Zemlje sa telom veličine Marsa, poznatim pod imenom Teja. Ta osnovna pretpostavka dugo je bila široko prihvaćena, ali naučnici još pokušavaju da objasne kako su ostaci udara postali veliki satelit kakav danas vidimo. Novo modeliranje donosi mogućnost da je taj proces bio mnogo brži nego što se ranije pretpostavljalo.
Tim povezan sa Univerzitetom u Arizoni i Jugozapadnim istraživačkim institutom ustanovio je da ishod simulacije dramatično zavisi od toga da li se u proračun uključe čvrstoća, temperatura i unutrašnja struktura tela koja su se sudarila. Stariji modeli Zemlju i Teju uglavnom su tretirali kao ogromne mase koje se pri udaru ponašaju gotovo kao tečnost. U novom pristupu uzeto je u obzir da su delovi njihovih unutrašnjosti mogli da zadrže određenu fizičku čvrstoću.
U pojedinim simulacijama i dalje je nastajao širok disk usijane materije, iz kojeg bi se Mesec postepeno formirao. Međutim, pod drugačijim početnim uslovima, veliki deo materijala izdvojio se u gotovo potpuno oblikovan satelit za približno pet sati. Umesto sporog okupljanja nebrojenih fragmenata, Mesec je mogao da se pojavi neposredno nakon katastrofalnog udara.
Rezultati, predstavljeni u časopisu „The Astrophysical Journal Letters“, ne znače da je konačno dokazano kako je Mesec nastao. Oni pokazuju koliko se odgovor menja kada se u model uključe svojstva koja su prethodno bila pojednostavljena. Naučnici sada treba da uporede hemijski sastav simuliranog Meseca sa stvarnim uzorcima donetim tokom misija „Apolo“.
Jedna od najvećih zagonetki jeste izuzetna sličnost Zemljinih i Mesečevih stena. Ako je Mesec uglavnom nastao od Teje, očekivale bi se jasnije hemijske razlike. Brzo formiranje satelita od materijala koji je snažno izmešan sa spoljnim slojevima Zemlje moglo bi da ponudi deo objašnjenja.
Model otvara i pitanje trenutka kada se sudar dogodio. Temperatura i čvrstoća mladih planeta menjale su se tokom njihovog razvoja, pa određeni ishod može biti moguć samo u ograničenom periodu rane istorije Sunčevog sistema. Zbog toga simulacije mogu pomoći da se preciznije odredi ne samo način već i vreme nastanka Meseca.
Buduće misije, koje će prikupiti uzorke iz do sada slabo istraženih oblasti Mesečeve površine, trebalo bi da pruže važne podatke. Posebno su zanimljive duboke naslage i područja u blizini južnog pola, gde bi mogao biti sačuvan materijal iz najranije faze lunarne istorije.
Ako se novi scenario pokaže tačnim, Mesec nije rastao polako iz oblaka ostataka, već se rodio gotovo trenutno, u kosmičkom događaju koji je trajao kraće od jednog radnog dana. Ta promena perspektive pokazuje da se čak i priča o našem najbližem nebeskom susedu još piše.
S.B.
