Tragovi pronađeni na ljudskim zubima sa indonežanskog ostrva Sulavesi ukazuju da su praistorijski ljudi pre približno 25.000 godina redovno žvakali betelov orah. Ako se zaključak potvrdi dodatnim analizama, mogao bi da predstavlja najstariji poznati neposredni dokaz uobičajene ljudske upotrebe psihoaktivne biljke.
Betelov orah zapravo je seme areka palme. I danas se žvaće u delovima Azije i Pacifika, često uz list betela i kreč. Supstanca može da izazove osećaj budnosti, toplote i blage euforije, ali dugotrajna upotreba oštećuje zube i desni i povezana je sa ozbiljnim zdravstvenim posledicama.
Arheolozi nisu zaključak zasnovali samo na obliku zuba. Na ostacima su uočili neuobičajeno trošenje, a hemijska analiza pokazala je tragove arekolina, aktivnog jedinjenja karakterističnog za areka orah. Kombinacija fizičkog oštećenja i molekularnog ostatka čini tumačenje znatno ubedljivijim nego da je pronađen samo jedan pokazatelj.
Istraživanje koje je predstavio Univerzitet Grifit odnosi se na ostatke lovaca-sakupljača iz perioda mnogo pre razvoja poljoprivrede u tom delu sveta. To znači da korišćenje biljaka koje menjaju raspoloženje ili osećaj budnosti nije nužno počelo tek u složenim zemljoradničkim društvima.
Motiv, naravno, nije moguće pouzdano rekonstruisati. Ljudi su orah možda koristili tokom obreda, zbog društvenog povezivanja, za suzbijanje gladi ili kao stimulans. Istraživači razmatraju i mogućnost da je žvakanje počelo kao pokušaj ublažavanja zubobolje, iako bi dugoročna navika dodatno pogoršala stanje zuba.
Upravo je ta dvosmislenost zanimljiva. Mnoge supstance koje su ljudi koristili kroz istoriju istovremeno su služile kao lek, stimulans, deo rituala i svakodnevna navika. Granice između medicine, uživanja i društvenog običaja često su mnogo novije od same upotrebe biljke.
Hemijski tragovi iz daleke prošlosti veoma su osetljivi na kontaminaciju. Zato će biti važno proveriti rezultate na drugim ostacima, u sedimentu i na predmetima pronađenim na istom nalazištu. Ako bi se arekolin pojavio samo na određenim zubima, a ne u okolnom materijalu, argument za namerno žvakanje bio bi još snažniji.
Nalaz takođe govori o razvijenom poznavanju lokalne flore. Praistorijske zajednice morale su da razlikuju jestive, otrovne, lekovite i psihoaktivne biljke, kao i da pamte načine njihove pripreme. Takvo znanje prenosilo se generacijama bez pisma i verovatno je bilo važan deo kulture.
Zubi su među najizdržljivijim delovima ljudskog tela i često čuvaju podatke koje drugi ostaci izgube. Na njihovoj površini i u kamencu mogu ostati tragovi hrane, dima, mikroorganizama i biljnih jedinjenja. U ovom slučaju, nekoliko molekula i obrazac istrošenosti otvaraju prozor u naviku staru dvadeset pet milenijuma.
S.B.
