Neki pokloni privuku pažnju čim se odmotaju, a neki dobijaju vrednost zato što znamo koliko je vremena neko u njih uložio. Ručno pleteno ćebe pripada ovoj drugoj grupi. Možda nema veliko pakovanje ni svečanu traku, ali svaki njegov red govori da je neko sedeo, birao boje i radio misleći na osobu kojoj će ga pokloniti. Upravo takvi mali, lični pokloni pojavili su se u jednoj novoj holivudskoj priči. Ovoga puta glavna uloga ne pripada premijeri ili skupocenoj haljini, već iglama, predivu i pažnji prema deci.
Emi Rosum otkrila je da Džulija Roberts plete ćebad za njenu decu i da u njihovoj porodici ima nežan nadimak „tetka Džudžu”. Magazin Pipl prenosi da se poznata glumica sa mališanima igra i lego-kockama, a ručno napravljenim poklonima dodaje lični detalj. Njihova bliskost povezana je i sa dugogodišnjom saradnjom Robertsove sa rediteljem Semom Esmejlom, suprugom Emi Rosum. Cela priča ima prijatan, svakodnevni ton: neko dođe u goste, sedne na pod da se igra i donese nešto što je sam napravio.
Pletenje, naravno, ima mnogo dužu priču od bilo kog savremenog poznatog imena. Muzej Viktorije i Alberta u svom pregledu objašnjava da se ova veština vekovima razvijala u različitim delovima sveta, stvarajući i praktične i izuzetno ukrašene predmete. U muzejskim zbirkama nalaze se radovi koji pokazuju koliko je mašte moguće uneti u jednostavno ponavljanje petlji. Od svakodnevnih odevnih komada do velikih dekorativnih površina, osnovna tehnika otvara mnogo mogućnosti. Lepo je pomisliti da jedan današnji poklon nastavlja tako dugu tradiciju ručnog rada.
Još zanimljiviji detalj iz muzejskog istraživanja odnosi se na prenošenje znanja. Ljudi su dugo učili pletenje posmatrajući nekoga ko ga već zna, mnogo pre nego što su pisana uputstva postala uobičajena. Pojedine zajednice koristile su čak i pesme koje su pomagale u brojanju tokom rada. To objašnjava zašto ručni rad lako postane i društvena aktivnost: uz njega može da se razgovara, pokazuje postupak i zajedno rešava greška. Predmet na kraju ostane, ali deo njegove vrednosti nalazi se i u vremenu koje je provedeno dok je nastajao.
U našim kućama slične uspomene često žive u jednom džemperu, šalu ili prekrivaču koji niko ne želi da skloni, iako više nije nov. Ne mora svaki ručno napravljen poklon da bude savršen da bi bio drag. Upravo sitna odstupanja mogu da ga učine prepoznatljivim i ličnim. Zato je priča o Džuliji Roberts simpatična i kada se zanemari njena slava: pokazuje gest koji svi razumemo. Poklon ne mora uvek da kaže da je neko mnogo potrošio. Ponekad je mnogo lepše kada kaže da je neko izdvojio vreme, setio nas se i napravio nešto baš za nas.
S.B.
