Za većinu ljudi 88 je samo broj. Za ljubitelje „Povratka u budućnost” on odmah priziva automobil neobičnih vrata, uzbuđenog pronalazača i trenutak kada obična vožnja postaje putovanje kroz vreme. Zato 88. rođendan Kristofera Lojda nije mogao da prođe bez filmske šale. Njegov dugogodišnji kolega Majkl Džej Foks čestitao mu je upravo u tom duhu, povezujući godine slavljenika sa jednom od najprepoznatljivijih ideja iz filma. Dovoljno je nekoliko reči da se publika vrati u čitav svet koji pamti.
Lojd je rođendan proslavio 22. oktobra, a Pipl u novoj objavi prenosi toplu razmenu poruka između dvojice glumaca. Foks je uz čestitku objavio njihovu raniju zajedničku fotografiju, dok je Lojd odgovorio porukom o prijateljstvu koje odoleva vremenu. Važan detalj je da fotografija nije dokaz novog rođendanskog okupljanja: njena uloga u objavi bila je da podseti na njihovu bliskost. I bez velikog događaja, razmena je imala dovoljno šarma da obraduje ljude kojima su Marti Mekflaj i doktor Emet Braun deo filmskog odrastanja.
Prvi „Povratak u budućnost” stigao je u bioskope 1985. godine. Kako podseća zvanični pregled studija Amblin, film Roberta Zemekisa i Boba Gejla prati tinejdžera koji dospeva u 1955. i susreće svoje roditelje dok su još mladi. Iz tog jednostavno objašnjivog zapleta razvija se čitav niz problema koje treba rešiti da bi povratak bio moguć. Naučna fantastika ovde dobija veoma ljudsko središte: porodicu, nesporazume, hrabrost i pitanje koliko dobro uopšte poznajemo ljude koji su nam najbliži.
Uspeh je doneo još dva filma, objavljena 1989. i 1990. godine, a odnos dvojice glavnih junaka ostao je jedan od oslonaca cele priče. Martijeva neposrednost i doktorova neobuzdana radoznalost daju svakom susretu poseban ritam. Jedan pokušava da razume šta mu se upravo dogodilo, drugi već razmišlja o sledećem mogućem zapletu. Upravo zato rođendanska šala sa brojem 88 funkcioniše bez dugog objašnjenja. Publika ne pamti samo tehnički podatak o brzini, već glasove, izraze lica i uzbuđenje koje ga prati.
Lepa strana ovakvih vesti jeste što nostalgiju pretvaraju u nešto živo. Film nije ostao samo davna uspomena sa televizije ili video-kasete; njegovi glumci i dalje mogu da nas nasmeju istim malim znakom prepoznavanja. Za neke je to povod da ga ponovo pogledaju, a za druge da ga prvi put pokažu mlađima u porodici. Naravno, svaka generacija će u njemu pronaći nešto svoje. Ali ideja prijateljstva koje opstaje dok godine prolaze verovatno će ostati razumljiva svima, čak i onima koji nikada nisu poželeli vremeplov u garaži.
S.B.
