Koliko prostora treba da se ispriča jedan život? U slučaju biografije indijskog duhovnog vođe Pramuk Svami Maharadža odgovor glasi: 13 tomova i više od dva miliona reči. Delo je dobilo Ginisovo priznanje u kategoriji najduže biografije koju je napisao jedan autor. To je knjiški rekord koji se teško zamišlja dok ga ne prevedemo u nešto poznatije: umesto jedne debele knjige, pred čitaocem je čitava mala polica. Vest otvara zanimljivo pitanje o strpljenju autora i publike, ali i o razlici između kratkog portreta osobe i pokušaja da se njen život sačuva kao opsežan arhiv. Rekord zato privlači i ljude koji obično ne prate vesti iz izdavaštva: razmera je dovoljno neobična da odmah izazove radoznalost.
Broj reči iznosi tačno 2.146.447. Public TV English danas je u 11.34 po našem vremenu preneo vest o priznanju i objavi organizacije BAPS, dok dodatni podaci navode obim od 8.848 stranica. Sertifikat je uručen 4. oktobra u londonskoj OVO Arena Wembley. Autor je Sadhu Adaršdživandas, proučavalac sanskrita sa doktoratom. Važno je i precizno ime kategorije: priznanje se odnosi na biografiju jednog autora. Književni rekordi mogu imati različite uslove, pa zbirka koju je tokom decenija pisalo više ljudi predstavlja drugačiju vrstu poduhvata. Upravo ta odrednica objašnjava šta je ovde posebno izmereno i sprečava poređenje poduhvata koji imaju sasvim različitu strukturu.
Istraživanje i pisanje trajali su 38 meseci, od jula 2017. do avgusta 2020, prema detaljima koje prenosi The Indian EYE. Tema je život duhovnog vođe rođenog 1921, koji je preminuo 2016. Sama razlika između životnog raspona i vremena rada pokazuje koliko građe treba organizovati da bi decenije stale u povezanu celinu. Čitalac možda vidi uredne korice i sled poglavlja, dok autor mora da rešava redosled događaja, ponovljene priče i odnose između ljudi. Veliki obim zato podrazumeva i posao uređivanja, a ne samo neprekidno dodavanje novih stranica. Zadatak je i da se čitaocu omogući snalaženje. Duga knjiga mora da ponudi put kroz građu, inače veličina lako postaje prepreka.
Razmera teksta može da se prikaže i jednostavnom računicom. Kada bi neko čitao 300 reči u minuti bez pauze, samo prolazak kroz sve reči trajao bi približno 119 sati. Sa satom takvog čitanja dnevno trebalo bi gotovo četiri meseca, a sa beleškama i vraćanjem na prethodne delove znatno duže. To nije preporuka kako knjigu čitati, već ilustracija njene veličine. Biografije se ionako često otvaraju po razdobljima, ličnostima ili pitanjima koja čitaoca zanimaju. Trinaest tomova pruža drugačiju vrstu susreta sa građom od knjige koju završimo tokom jednog vikenda. Računica dodatno pokazuje razliku između brzog prolaska i pažljivog čitanja: broj minuta govori o dužini, ali ne i o vremenu potrebnom za razumevanje.
Rekord ne može sam po sebi da oceni književnu vrednost, ali može da učini vidljivim neobičan obim uloženog rada. Ovde posebno privlači pažnju činjenica da iza celog poduhvata stoji jedan autor, sa jednim dugim istraživačkim zadatkom. U vremenu kratkih opisa i brzih sažetaka takva knjiga deluje gotovo kao poziv da se zadržimo. Čak i ljudi koji neće pročitati svih 13 tomova mogu razumeti potrebu da se sačuvaju detalji koji bi u kraćoj verziji nestali. Najzanimljiviji deo broja od dva miliona reči možda je upravo to: odluka da se jednoj priči posveti dovoljno prostora da ne mora neprekidno da se skraćuje. Možda je baš zato ovakav rekord zanimljiv i u digitalnom dobu, kada obilje informacija često postoji bez dovoljno vremena da im se posvetimo.
S.B.
