Iza velikih filmskih trenutaka ponekad stoji sasvim mala kućna scena. Neko primeti neobičan izraz lica, pokret ruke ili pogled koji traje tek nekoliko sekundi, pa taj detalj kasnije nastavi da živi na ekranu. Upravo zato su priče iz animatorskih radionica toliko simpatične: otkrivaju koliko pažljivog posmatranja staje u nešto što publici deluje potpuno prirodno. Jedno takvo sećanje sada je povezalo bebu iz stvarnog života sa malim Simbom.
Animator Brus Džonson ispričao je da je njegov sin Vajat poslužio kao inspiracija Rasu Edmondsu za bebinu reakciju u uvodnoj sceni „Kralja lavova” iz 1994. godine. Otac je nakratko podigao dete, dok je kolega posmatrao njegov izraz lica. Više od godinu dana kasnije pokušali su da ponove prizor za porodičnu fotografiju, ali je dečak u međuvremenu porastao i postao znatno teži. Priču je danas preneo People, pozivajući se na Džonsonovo sećanje.
Ovakav detalj lepo otvara vrata zanatu koji lako previdimo dok gledamo gotov film. Animirani lik može imati šape, rep i ogromne oči, ali njegova reakcija treba da nam bude razumljiva. Da bismo poverovali da je zbunjen, radoznao ili zadovoljan, crtež mora da prenese nešto prepoznatljivo. Zato je zanimljivo razmišljati o animatoru kao o pažljivom posmatraču svakodnevice: nekome ko primećuje i ono što ostali preskoče između dve obaveze.
Muzej porodice Volta Diznija u svojim obrazovnim programima posebno ističe značaj referentnog materijala u animaciji. U radionici posvećenoj „Kralju lavova” učesnici su istraživali kako posmatranje velikih mačaka pomaže crtanju i pokretanju lika. Muzej je predstavio i rad animatora Arona Blejza, koji je na ovom filmu radio na Nali, uz objašnjenje da fotografije same po sebi nisu uvek dovoljne za razumevanje anatomije, kretanja i karaktera životinje.
U istom muzejskom programu podseća se da su umetnici proučavali životinje uživo kako bi bolje razumeli njihove pokrete. To ne znači da završni crtež mora verno da kopira svaki detalj. Posmatranje daje osnovu, a umetnik bira šta će naglasiti. Upravo taj izbor pravi razliku između pravilno nacrtane životinje i lika koji nam odmah deluje kao da ima sopstveni temperament.
Za radoznalu porodicu ovo može biti lep povod za malo crtanja bez pritiska da rezultat bude „dobar”. Predlog za jedno mirno popodne: nacrtajte isti izmišljeni lik tri puta, menjajući samo položaj obrva, usta i glave. Jednom neka bude začuđen, drugi put pospan, treći put ponosan. Zatim uporedite crteže i razgovarajte o tome koji detalj je najviše promenio izraz. Nije potrebno preslikavati poznate junake; sopstveni nesavršeni lik često pruži više slobode.
Još zanimljivije može biti da najpre opišemo šta želimo da nacrtamo. Kako izgleda neko ko pokušava da sakrije osmeh? Šta se promeni kada se iznenađenje pretvori u olakšanje? Takva pitanja vraćaju pažnju na sitne gestove koje svakodnevno gledamo, a retko im damo ime. U tome je i šarm ove anegdote: poznata filmska scena dobija toplu, ljudsku pozadinu, a jedan običan porodični trenutak ostaje sačuvan na sasvim neočekivan način.
S.B.
Izvor: Postinfo
