U knjižaru često uđemo sa sasvim jednostavnom namerom: tražimo poklon, roman za vikend ili nešto što će nam praviti društvo tokom puta. Ipak, razgovor sa osobom iza pulta ume da promeni ceo izbor. Jedno pitanje o tome šta volimo da čitamo otvori vrata priči koju sami verovatno ne bismo uzeli sa police. Sa knjigom ponekad ponesemo i osećaj da nas je neko pažljivo saslušao.
Takvu ulogu neguje i lanac nezavisnih knjižara Readings u Melburnu. Prema istorijatu koji objavljuje sama knjižara, prva radnja otvorena je u četvrti Karlton 1969. godine. Danas oko knjiga okuplja čitalačke klubove, škole i biblioteke, a u svojim programima ima mesta i za mlade čitaoce. Prodaja knjige tako postaje samo jedan deo mnogo šireg druženja sa književnošću. Mreža, kako navodi Readings, danas ima devet prodavnica, među kojima je i posebna dečja knjižara. U sopstveni istorijat upisali su i simpatičan detalj: posle naročito prometnih dana police prve radnje povremeno su dopunjavali knjigama sa privatnih polica osnivača.
Gardijan je u novom tekstu upravo knjižaru predstavio kao mesto povezivanja čitalaca. Ta ideja lako može da se prepozna i kod nas. Dovoljno je da neko pomene knjigu koju smo nedavno završili, pa da razgovor koji je počeo usput potraje duže od planiranog. Sagovornici se ne moraju složiti oko junaka ili završetka da bi oboje izašli bogatiji za drugačiji pogled.
U Velikoj Britaniji organizacija The Reader tu jednostavnu mogućnost razvija kroz zajedničko čitanje naglas. Okupljeni slušaju priču ili pesmu koju bira obučeni voditelj, a zatim, ako žele, govore o utiscima. Nema obaveze da se knjiga unapred pročita niti da se bilo šta pripremi. Čovek može da dođe prvi put, sedne i jednostavno sluša, bez bojazni da će ga neko prozvati kao u školi.
Pravila tih susreta posebno su prijatna za one koji misle da nemaju dovoljno vremena ili književnog znanja. Organizacija navodi da su grupe besplatne i otvorene svima, a čitanje i razgovor nisu obavezni za svakog učesnika. Nekome jedna rečenica prizove uspomenu, drugi zapazi neobičnu reč, treći se nasmeje detalju koji je ostalima promakao. Različita iskustva postaju deo istog razgovora.
Sličan mali ritual možemo osmisliti i u svom društvu, bez predstavljanja da je reč o zvaničnom programu. Umesto spiska od deset obaveznih naslova, sasvim je dovoljno poneti jednu kratku priču i ostaviti malo vremena za razgovor. Neko će izabrati pasus, neko postaviti pitanje, a neko radije slušati. Čak i dve osobe za kuhinjskim stolom mogu da naprave sasvim lep čitalački susret.
Dobar povod za takvo druženje može da bude i razmena preporuka. Umesto opšteg „ova knjiga je odlična”, mnogo više govori objašnjenje kome bi mogla da prija i zašto. Da li je za čitaoca koji voli kratka poglavlja, za nekoga kome trenutno treba humor ili za osobu koja rado istražuje tuđe gradove? Takvo pitanje usmerava razgovor na drugog čoveka, a izbor knjige čini ličnijim i pažljivijim.
U takvom druženju nema potrebe da se meri ko je pročitao više stranica. Mnogo je zanimljivije pitati šta je kome ostalo u mislima. Knjiga koja je jednom čitaocu bila duhovita drugom možda otvori sasvim ozbiljnu temu. Upravo zbog toga polica puna naslova nije samo zbir korica: ona je i niz mogućih razgovora koji još nisu počeli.
S.B.
