Nije svaki dobar dan obeležen velikom vešću. Nekad ga popravi sunce koje se probije baš dok izlazimo iz kuće, poruka osobe koju dugo nismo čuli ili činjenica da kafa ovog jutra nije popijena u hodu. Jesen takve trenutke ne ukida, samo im promeni ambijent. Umesto dugih večeri napolju, dolaze ranije upaljene lampe, drugačije boje i prilika da se svakodnevne sitnice pogledaju malo pažljivije. Nema potrebe da se od toga napravi još jedan zadatak koji treba uspešno obaviti.
Posebno je prijatna pomisao da lepo raspoloženje ne mora uvek nešto da košta. Možemo ponovo pustiti pesmu koju smo zaboravili, prošetati ulicom kojom obično samo prolazimo ili sesti pored prozora dok još ima svetla. To nisu univerzalni recepti i neće svima prijati isto. Upravo zato lični izbor ima smisla. Nekome odmor znači tišinu, a nekome razgovor sa komšijom.
Poenta je da se prepozna mali trenutak koji nam odgovara, bez upoređivanja sa tuđim savršeno složenim fotografijama.
U novosadskoj verziji ova ideja može da stane u vrlo skroman plan: jedan krug pešice, pogled prema Dunavu i dovoljno vremena da ne proveravamo sat na svakom ćošku. Ili kratko zadržavanje na pijaci, ne zbog velike kupovine, nego zbog boja i mirisa koji se menjaju sa sezonom. Takve mogućnosti ovde navodimo kao predloge, a ne kao obavezan program dobrog života. Neko će ih zameniti kuvanjem, crtanjem ili razgovorom sa detetom. Vrednost je u tome što nisu rezervisane za godišnji odmor. Mogu da stanu između dve stvarne obaveze, bez posebne organizacije i najave.
Povod za ovu priču je jutrošnja kolumna Eme Bedington u Gardijanu o malim jesenjim radostima. Autorka ih traži uz humor, među sasvim različitim prizorima: od čuvenog ogromnog šala Lenija Kravica do lepote jesenjeg svetla. Njena lista je lična, pa je i najzanimljivije čitati je kao podsticaj za sopstvenu. Neko drugi možda se raduje sređivanju polica ili prvoj večeri pod ćebetom. To što je zadovoljstvo malo ne čini ga manje stvarnim, ali ga ne pretvara ni u čudesno rešenje za ozbiljne životne teškoće. Može jednostavno da ostane ono što jeste: nekoliko prijatnih minuta usred običnog dana.
Možda je zato dovoljno izabrati samo jednu stvar za danas. Ne pet novih navika, ne veliki plan, nego nešto što bismo želeli da primetimo ili uradimo bez žurbe. Pozvati prijatelja dok smo zaista slobodni da slušamo. Izneti omiljenu šolju umesto da čeka goste. Otvoriti knjigu na mestu gde je mesecima ostao obeleživač. Jesen ne mora svima postati omiljeno godišnje doba da bi u njoj bilo lepo. Dovoljno je da u njenom kraćem danu pronađemo deo koji nam pripada. A ako se taj deo završi običnim osmehom, bez fotografije i objave, ništa mu neće nedostajati. Može pomoći i da takav trenutak ne odlažemo za vikend. Lep tanjir sme na sto i utorkom, a kratka šetnja ne mora da čeka idealno vreme. Neki dani biće sasvim obični, možda i naporni, i to ne poništava ono malo što nam je prijalo. Od svakodnevice ne treba praviti predstavu: dovoljno je povremeno dati sebi prostora da u njoj budemo prisutni.
S.B.
