Dete koje satima istražuje omiljenu temu, a za domaći kaže da ga ništa ne zanima, nije nužno izgubilo svaku želju da uči. Možda između onoga što ga privlači i onoga što se od njega traži jednostavno ne vidi vezu. To je zanimljivo polazište za razgovor o školi, posebno kada želimo da izađemo iz beskrajnog podsećanja na ocene. Pitanje tada postaje konkretnije: šta bi mladom čoveku pomoglo da u učenju prepozna nešto svoje, vredno truda i vremena?
Gardijan je jutros razgovarao sa novinarkom i autorkom Dženi Anderson o ponovnom buđenju interesovanja za učenje. Njen pristup ostavlja prostor za ohrabrujuću ideju: zahtevno obrazovanje i zadovoljstvo otkrivanjem ne moraju biti suprotstavljeni. U knjizi „The Disengaged Teen“, koju je napisala sa Rebekom Vintrop, istražuje kako mladi doživljavaju školske obaveze. To je ranije objavljena knjiga, a današnji razgovor vraća njene teme u fokus. Umesto jednog objašnjenja za svu decu, autorke predlažu pažljivije posmatranje različitih načina uključivanja u učenje.
Na zvaničnoj stranici knjige predstavljena su četiri načina: otpor, pasivno praćenje, usmerenost na postignuće i istraživanje. Učenik može otvoreno da odbija obaveze, da radi minimum ili da postiže visoke ocene uz snažan strah od neuspeha. Nasuprot tome, istraživački pristup pokreće unutrašnja radoznalost i želja da se odgovori na važno pitanje. Ovaj okvir ne treba pretvarati u trajne etikete za decu. Korisniji je kao povod da odrasli pitaju šta stoji iza ponašanja koje vide. Dobra ocena sama ne govori sve o zadovoljstvu učenjem, baš kao što jedan loš dan ne opisuje nečije mogućnosti.
U svakodnevici to može da izgleda mnogo jednostavnije nego što zvuči. Kao naš ilustrativni primer, dete zainteresovano za mostove moglo bi da poveže crtanje, merenje i čitanje sa izradom male makete. Ljubitelj fudbala mogao bi da kroz tabelu rezultata vežba računanje, a neko ko voli kuvanje da istraži odnose količina. To nisu zamene za školski program niti obećanje brzog preokreta, već načini da se vidi čemu znanje može da služi. Odrasli pritom ne moraju odmah imati sve odgovore. Ponekad je dovoljno zajedno proveriti podatak i pokazati da je pitanje dobar početak rada, a ne znak da nešto nije u redu.
Najprijatnija poruka ovakve priče jeste da razgovor o učenju može početi i bez prekora. Umesto pitanja zašto nešto ponovo nije urađeno, nekad vredi pitati koji deo zadatka nije jasan ili šta je tog dana bilo zanimljivo. Odgovor možda neće odmah biti opširan, ali ostavlja prostor za sledeći razgovor. Radoznalost se teško naručuje na komandu; lakše je napraviti uslove da se pokaže. Kada dete poželi da nam objasni nešto što je samo otkrilo, dobro je da zaista saslušamo. U tom trenutku ono više nije samo neko kome zadajemo pitanja. Postaje i osoba od koje možemo nešto da naučimo, a to ume da bude veoma lep početak. Vredi ostaviti mesta i za pokušaj koji ne uspe iz prve. Ako se kartonski most sruši, razgovor može da se nastavi pitanjem šta bi trebalo promeniti. Tada greška postaje deo zadatka koji zajedno razmatramo. To je drugačije iskustvo od čekanja da odrasli odmah pokaže gotovo rešenje, jer mladom istraživaču ostaje prilika da sam smisli sledeći korak.
S.B.
Izvor: Postinfo
