U septembru 1940. četvorica tinejdžera u Dordoni, u Francuskoj, ušla su u pećinu koju je otkrio pas Robot, i naišla na prizor koji je izgledao kao galerija iz drugog sveta. Lasko je ubrzo postao sinonim za pećinsko slikarstvo, a slike bikova, konja, jelena i misterioznih znakova urezale su se u kolektivnu predstavu o prvim umetnicima.
Većina slika datuje se u period oko 17.000 godina pre sadašnjosti (magdalenska kultura), a ono što fascinira nije samo starost, već sigurnost ruke. Životinje imaju pokret, proporciju, ritam. Kao da je neko crtao ne da bi “zabeležio”, nego da bi prizvao snagu lova, sreću plemena, ili neku unutrašnju kosmologiju koju više ne umemo da izgovorimo.
Lasko nas uči i jednoj modernoj lekciji: ljudsko prisustvo menja sve. Tokom 20. veka, veliki broj posetilaca doneo je vlagu, ugljen-dioksid i mikroorganizme, pa je pećina zatvorena 1963. da bi se sačuvala. Danas ljudi obilaze replike, jer original traži tišinu i kontrolu, kao bolesnik koji se oporavlja.
U toj priči ima nečeg nežnog: umetnost stara hiljadama godina zavisi od savremene discipline. Kao da se svetovi dodiruju – ruka koja je slikala u plamičku baklje i ruka koja danas podešava senzore, da boje ne nestanu.
S.B.
