Nekada je snowboard na našim planinama bio znak da si „zalutao“ iz nekog drugog sveta. Danas je to prizor koji se podrazumeva. Na Kopaoniku, Staroj planini, Torniku ili čak Divčibarama, sve je više onih koji su zamenili skije jednom daskom i slobodom pokreta. Snowboarding u Srbiji više nije subkultura – postao je stil zimovanja.
Ono što se često previđa jeste da su domaća skijališta poslednjih godina tiho prilagođavala infrastrukturu borderima. Šire i duže staze, uređeniji snow-parkovi, bolji ratraci i fleksibilnija pravila na stazama učinili su da se snowboard vozi bez stalnog objašnjavanja „ko kome smeta“. Posebno na Kopaoniku i Staroj planini, gde se sve češće organizuju neformalna okupljanja, mali eventi i vožnje koje liče na mini-festivale na snegu.
Snowboarding je kod nas zanimljiv i zato što nosi drugačiju energiju. Manje je takmičenja, a više zajedništva. Pauze su duže, muzika je glasnija, a razgovori na žici često završe pričama o padu koji je boleo, ali se pamti. Za mlađe vozače to je ulaz u svet planine bez pritiska, a za starije – povratak osećaju igre koji se lako izgubi.
Možda najlepši deo cele priče je to što snowboarding u Srbiji još nije izgubio spontanost. Nema stroge podele na početnike i „prave“, nema snobizma. Samo sneg, daska i onaj trenutak kad nizbrdica krene sama, a ti shvatiš da si, bar na par minuta, potpuno van svakodnevice. I baš tu, između tišine šume i zvuka ivice na snegu, snowboarding je pronašao svoje mesto kod nas.
