Dim velikih šumskih požara obično povezujemo sa zagađenim vazduhom, neprijatnim mirisom i zdravstvenim problemima, ali nova analiza pokazuje da njegova priča ne završava kada plamen utihne. Čestice i gasovi koje požar podigne visoko u atmosferu mogu putovati stotinama ili hiljadama kilometara, a kada kroz takav oblak prođe kiša, kapljice počinju da „isperu“ materijal iz dima. Na tlo tada ne pada samo voda već i azot, fosfor i kalijum – tri osnovna hranljiva elementa potrebna biljkama i mikroorganizmima. Univerzitet Juta objavio je 25. avgusta rezultate istraživanja koje je obuhvatilo 250 lokacija u 16 klimatskih regiona SAD tokom 2014, 2020. i 2022. godine. Iako dani u kojima kiša pada kroz dim nisu bili česti, takvi događaji isporučivali su nesrazmerno veliki deo pojedinih hranljivih materija koje iz atmosfere stižu u kopnene i vodene ekosisteme.
Mehanizam je relativno jednostavan. Kada vegetacija gori, hemijski elementi koje su biljke godinama izvlačile iz zemljišta prelaze u pepeo, čađ, aerosole i gasove. Deo ostaje na zgarištu, dok se deo podiže sa dimom. Kišna kapljica koja prolazi kroz takav vazduh hvata rastvorljive molekule i sitne čestice i vraća ih na zemlju procesom koji se naziva mokra depozicija. Zanimljivo je što se regionalni obrazac menjao iz godine u godinu, zavisno od toga gde su požari bili najaktivniji i kojim pravcem su se kretale vazdušne mase. U 2022. godini istraživači su zabeležili znatno više dana sa kombinacijom dima i kiše nego 2014, što otvara pitanje kako će učestaliji veliki požari menjati hemiju padavina u budućnosti.
To ne znači da je dim „dobar“ zato što nosi đubrivo. Ekosistem reaguje na količinu, vreme i odnos različitih elemenata. Biljkama je azot potreban, ali prevelika količina može da pogoduje nekoliko brzo rastućih vrsta i promeni sastav čitave zajednice. Fosfor koji dospe u jezero može pomoći rastu algi, ali prevelik unos može izazvati cvetanje koje kasnije smanjuje količinu kiseonika u vodi. Dim takođe sadrži veliki broj drugih jedinjenja koja nemaju pozitivan efekat. Novo istraživanje zato ne predstavlja požar kao prirodnu fabriku đubriva, već pokazuje da je veza između vatre, atmosfere i zemljišta složenija nego što se ranije računalo u ekološkim modelima. Posebno je važno što se atmosferski transport hranljivih materija iz požara često zanemarivao u poređenju sa zagađenjem iz poljoprivrede i sagorevanjem fosilnih goriva.
Sledeći korak je utvrditi odakle tačno dolazi materijal koji završi u kiši. Šumski požar, požar travnjaka i poljoprivredno spaljivanje nemaju isti hemijski sastav, pa ni padavine kroz njihov dim ne moraju isto delovati na prirodu. Istraživači žele da povežu konkretne dimne oblake sa mestima nastanka i tako izračunaju koliko različite vrste požara doprinose kruženju hranljivih elemenata. To je posebno zanimljivo u svetu u kojem se požari sve češće posmatraju samo kroz neposrednu štetu. Njihov hemijski trag može završiti veoma daleko od mesta na kojem je gorelo. Šuma koja nikada nije videla plamen može nekoliko dana kasnije dobiti deo njenih minerala kroz običnu kišu. Atmosfera, čini se, nije samo prostor kroz koji dim prolazi – ona može postati transporter koji elemente iz jednog ekosistema prebacuje u potpuno drugi.
S.B.
