Katastrofalna poplava koja je pogodila Nepal i Tibet nije bila posledica samo jednog vremenskog događaja. Prva naučna analiza nesreće ukazuje na kombinaciju dugotrajnog zagrevanja, povlačenja glečera, otapanja permafrosta i ranijeg zemljotresa. Klima nije označena kao jedini uzrok, ali je verovatno značajno oslabila planinsku padinu pre njenog rušenja.
Sa planine Langtang Lirung 26. avgusta odvojio se ogroman deo glečera i stene, površine približno 200.000 kvadratnih metara. Masa je pala oko 1.400 metara i udarila u dno doline snagom dovoljno velikom da bude registrovana poput zemljotresa.
Lavina je pokrenula oko 110 miliona kubnih metara snega i leda. Materijal se delimično pretvorio u ledenu bujicu koja je velikom brzinom ponela vodu, kamenje i sediment kroz doline. Naselja, putevi, mostovi i druga infrastruktura našli su se na njenom putu.
U analizi tima World Weather Attribution, o kojoj je izvestio britanski „Gardijan“, navodi se da se područje nesreće zagrejalo približno dva stepena u odnosu na predindustrijsko razdoblje. Jul i avgust bili su najtopliji lokalno zabeleženi meseci, dok je u danima pre rušenja temperatura dostizala vrednosti oko pet stepeni iznad tridesetogodišnjeg proseka.
Posebno je važna visina linije smrzavanja. Od osamdesetih godina ona se na Himalajima pomera naviše približno 100 metara po deceniji. Delovi planine koji su ranije veći deo godine ostajali zamrznuti sada duže prolaze kroz cikluse otapanja i ponovnog zamrzavanja.
Led u pukotinama može da deluje kao vezivni materijal koji stabilizuje stenovitu padinu. Kada se otopi, voda ulazi dublje, povećava pritisak i smanjuje trenje. Istovremeno, povlačenje glečera uklanja masu koja je sa strane podupirala nestabilne stene.
Istraživači su razmotrili i zemljotres magnitude 7,8 iz 2015. godine. On je mogao da stvori ili proširi pukotine koje su godinama ostale skrivene. Nije moguće tačno izmeriti njegov doprinos kasnijem urušavanju, ali je verovatno bio jedan od elemenata složene nestabilnosti.
Autori nisu sproveli klasičnu atribucionu studiju jednog talasa vrućine ili kiše. Umesto toga analizirali su dugoročne promene planinskog okruženja. Zaključak je da je zagrevanje uticalo na više mogućih okidača i povećalo ranjivost padine.
Ovakve lavine izuzetno su retke. Procene govore da se događaj slične veličine na istom području može očekivati jednom u rasponu od hiljadu do deset hiljada godina. Međutim, oslanjanje na istorijsku učestalost postaje nepouzdano kada se temperatura i stanje glečera brzo menjaju.
Problem ranog upozorenja posebno je težak. Senzori mogu da prate pukotine, pomeranje stene, temperaturu i protok vode, ali je nemoguće postaviti gustu mrežu na svaku himalajsku padinu. Čak i kada sistem registruje rušenje, naselja u uskim dolinama mogu imati svega nekoliko minuta za evakuaciju.
Događaj pokazuje da rizik od otapanja leda ne podrazumeva samo postepeni rast nivoa mora. U visokim planinama posledice mogu biti nagle: odroni, pucanje glečerskih jezera i bujice koje za kratko vreme prelaze velike udaljenosti.
Klimatske promene nisu „gurnule“ jedan komad planine u jednostavnom smislu. One su godinama menjale led, vodu i temperaturu dok je prirodna konstrukcija postajala sve slabija. To je možda najvažnija lekcija nesreće – katastrofa može početi mnogo pre trenutka kada se padina konačno pokrene.
S.B.
Izvor: Postinfo
