Tukan nije „jedna ptica“, nego čitava porodica šarenih stanovnika tropskih šuma Amerike. Međunarodna ornitološka zajednica (IOC) danas navodi 43 žive vrste tukana raspoređene u pet rodova (među njima su Ramphastos i Pteroglossus), a većina ljudi najpre pomisli na najvećeg – toko tukana (Ramphastos toco), onog sa belim grlom i kljunom koji izgleda kao da je nacrtan markerima.
E sad, taj kljun je mnogo pametniji nego što deluje. Kod toko tukana on može biti dugačak oko 16,6–22,9 cm, dok je telo dugačko približno 55–61 cm, a ptica teška otprilike 500–860 g – dakle, ogroman kljun na relativno „laganom“ telu. I nije tu samo da bi tukan lakše dohvatio voće na tankim granama: čuvena studija objavljena u časopisu Science (Tattersall, Andrade, Abe, 2009) pokazala je da tukan može da menja protok krvi kroz kljun i da ga koristi kao kontrolisani „radijator“ za odavanje toplote – praktično kao prirodni klima-uređaj.
Po ponašanju, tukan je tipična šumska ptica „društvenog karaktera“: često se viđa u parovima ili manjim grupama. Ishrana mu je pretežno voćna, ali nije izbirljiv do naivnosti – povremeno uzima insekte, sitne guštere, jaja, pa čak i manje ptice. Gnezdi se u šupljinama drveća koje uglavnom nije sam napravio; ženka najčešće nosi 2 do 4 bela jaja, a kod toko tukana inkubacija traje oko 17–18 dana, dok mladi napuštaju gnezdo posle otprilike 43–52 dana.
Iza šarenila postoji i ozbiljna tema: BirdLife upozorava da je u „tukanskoj“ porodici ukupno oko 11 vrsta globalno ugroženo ili blizu ugroženosti, uglavnom zbog seče šuma i gubitka staništa. To je i jedini „tihi“ most do naših krajeva: kad god se u Srbiji priča o egzotičnim kućnim ljubimcima ili o pticama koje stižu preko sumnjivih kanala, tukani su dobar podsetnik da priroda nije suvenir – a da najlepše boje opstaju samo tamo gde šuma ostaje šuma.
S.B.
