Komarac se često doživljava kao mala letnja napast koja prosto „naleti“ na čoveka. Međutim, jučerašnji tekst na GEO.de pokazao je da u toj potrazi ima mnogo više reda nego što izgleda. Istraživači sa Georgia Tech pratili su putanje komaraca u kontrolisanim uslovima i pokušali da razumeju kako tačno spajaju vizuelne i hemijske signale. Pokazalo se da insekti ne lete jedni za drugima, nego da svaki pojedinačno reaguje na iste spoljne tragove. U eksperimentima su posebno važna bila dva signala: ugljen-dioksid iz daha i vizuelni kontrast, naročito tamne površine. Kada ta dva signala dođu zajedno, komarac menja ponašanje i prelazi iz prolaznog približavanja u uporno kruženje oko mete.
Zato i nije slučajno što se često skupljaju oko glave i ramena. Georgia Tech navodi da komarci ugljen-dioksid registruju i na udaljenosti do oko devet metara, a kada se signal daha spoji sa tamnijom siluetom, privlačnost postaje mnogo jača. U eksperimentima je crna strana odeće bila znatno primamljivija od bele, čak i kada su drugi uslovi ostali isti. Istraživači su opisali tri obrasca kretanja: „preletanje“ kada postoji samo vizuelni trag, „dvostruki pogled“ kada postoji samo hemijski signal i „orbitiranje“ kada se oba znaka poklope. Drugim rečima, komarac ne napada haotično, nego po svojevrsnom algoritmu.
U tome je i neobična lepota ove teme: jedno od najomraženijih stvorenja leta ispostavlja se kao izuzetno precizan tumač signala. To ne menja činjenicu da su komarci i dalje među najopasnijim prenosnicima bolesti na svetu, ali menja način na koji se o njihovom ponašanju misli. GEO je ovu priču predstavio gotovo kao naučni detektivski slučaj, a zaključak je prilično elegantan: komarci nisu vođeni zlom namerom niti „slatkom krvlju“, već vrlo konkretnim pravilima percepcije. A kada jednom razumete ta pravila, postaje mnogo jasnije zašto vas nekad pronađu gotovo bez greške.
S.B.
