Krompir danas deluje toliko svakodnevno da je teško zamisliti period kada nije postojao na evropskom jelovniku. Njegova prava domovina nalazi se visoko u Andima, gde su ga domorodačke zajednice pripitomile pre više hiljada godina i pretvorile u jednu od najvažnijih namirnica za život na velikim nadmorskim visinama. Novo genetsko istraživanje pokazuje da dugotrajna zavisnost od ovog skrobom bogatog useva možda nije promenila samo ishranu stanovnika Anda, već i njihov genom. ScienceDaily je 10. avgusta ponovo izdvojio rezultate prema kojima autohtone populacije Perua danas imaju najveći poznati prosečan broj kopija gena AMY1, odgovornog za stvaranje salivarne amilaze – enzima koji počinje da razgrađuje skrob već u ustima.
Ljudi nemaju svi isti broj kopija AMY1. Neko ih ima manje, neko znatno više, a veći broj uglavnom znači veću proizvodnju enzima koji razlaže složene ugljene hidrate. Istraživači su uporedili 83 populacije i utvrdili da starosedelačko stanovništvo Perua u proseku ima oko deset kopija, odnosno dve do četiri više nego većina drugih proučavanih populacija. Genetski modeli ukazuju da je prirodna selekcija počela snažnije da favorizuje ljude sa većim brojem kopija pre približno 6.000 do 10.000 godina – upravo u periodu kada krompir postaje važan deo ishrane u Andima. To ne znači da je jedenje krompira stvaralo nove gene tokom života pojedinca. Razlike su već postojale, ali su ljudi čiji je organizam efikasnije koristio skrob verovatno imali malu prednost u preživljavanju i ostavljanju potomstva.
Prednost po generaciji procenjena je na svega oko jedan odsto, što na prvi pogled deluje beznačajno. Međutim, evolucija ima hiljade godina na raspolaganju. Ako se mala korist ponavlja iz generacije u generaciju, određena genetska osobina može postati veoma česta. U uslovima Anda, gde su temperature niske, vegetaciona sezona ograničena, a druge namirnice nisu uvek pouzdane, krompir je predstavljao stabilan izvor energije. Ljudi sposobni da iz takve hrane brže i efikasnije oslobađaju šećere mogli su imati korist posebno tokom perioda nestašice ili velikog fizičkog napora. Poređenje sa Majama, koje dele deo duboke istorije sa stanovnicima Južne Amerike, ali nisu imale istu tradiciju intenzivne proizvodnje krompira, dodatno je ojačalo vezu između ishrane i broja gena.
Ovakva istraživanja menjaju način na koji gledamo na tradicionalnu hranu. Jelovnik nije samo kulturni običaj koji se menja mnogo brže od biologije. Ako određena hrana generacijama predstavlja glavni izvor energije, ona može postati dovoljno snažan selektivni pritisak da ostavi trag i u DNK. Poznati primer je sposobnost odraslih da vare mlečni šećer u populacijama sa dugom tradicijom stočarstva, a krompir iz Anda sada pruža još jedan upečatljiv slučaj. Buduća istraživanja mogla bi pomoći i u razumevanju zašto ljudi različito reaguju na iste dijete. Hrana koju danas svi kupujemo u istom supermarketu dolazi u organizme čiji su preci hiljadama godina jeli veoma različite stvari – a deo te istorije možda i dalje nosimo u broju kopija jednog jedinog gena.
S.B.
