Savremeni čovek retko živi po Suncu. Dan počinje alarmom, nastavlja se kalendarom, sastancima, porukama i svetlom ekrana. Ipak, kada stigne letnji solsticij, najduži dan u godini na severnoj hemisferi, mnogi se ponovo sete da priroda ima svoj ritam koji je stariji od svakog rasporeda.
The Times je pisao o hiljadama ljudi koji su obeležili letnji solsticij, dok se Velika Britanija istovremeno pripremala za vrlo visok talas vrućine. Stonehenge i slična mesta i dalje privlače posetioce koji žele da dočekaju izlazak Sunca na dan kada svetlost traje najduže.
Zanimljivo je da solsticij opstaje i kao turistički, i kao duhovni, i kao potpuno običan letnji događaj. Neko dolazi zbog istorije, neko zbog fotografije, neko zbog osećaja zajedništva, a neko samo zato što je lepo stajati napolju dok počinje dan. Drevni narodi su ovakve trenutke povezivali sa setvom, žetvom, obredima i promenom godišnjeg ciklusa. Danas ih češće povezujemo sa festivalima, putovanjima i početkom odmora.
Kod nas se najduži dan možda ne obeležava toliko masovno, ali se jasno oseća promena ritma. Dani su dugi, gradovi kasnije utihnu, terase su pune, a ljudi spontano ostaju napolju duže nego inače. Solsticij podseća da leto nije samo temperatura, već i svetlost. A svetlost ima neobičnu moć da promeni raspoloženje, čak i kada ne znamo tačno zašto. Možda zato najduži dan i dalje deluje kao mali praznik, čak i bez zvaničnog neradnog dana.
S.B.
