Proučavanje inteligencije divljih životinja obično zahteva mnogo strpljenja. Istraživači moraju da prepoznaju pojedince, prate njihovo ponašanje i beleže svaki odgovor, a samo prisustvo čoveka ponekad menja način na koji se životinje ponašaju. Novi sistem pokušava da veliki deo tog posla obavi automatski.
U šumskom rezervatu Taboga u Kostariki postavljen je uređaj sa ekranom osetljivim na dodir, kamerom, sistemom za prepoznavanje lica i automatskim dozatorom hrane. Divlji kapucini mogu sami da mu priđu, pogledaju zadatak na ekranu i dodirnu određeni simbol. Kada daju odgovarajući odgovor, uređaj isporučuje malu nagradu.
Sistem nazvan CapuchinAI predstavljen je kao način da se kognitivne sposobnosti majmuna ispituju u prirodnom okruženju, bez hvatanja i odvođenja u laboratoriju. Phys.org je 1. avgusta izdvojio ovo istraživanje kao primer sve šire upotrebe veštačke inteligencije u proučavanju životinjskog ponašanja.
Kamera najpre registruje životinju koja prilazi uređaju. Model mašinskog učenja zatim pokušava da utvrdi o kom kapucinu je reč, koristeći karakteristike lica. Nakon identifikacije, sistem može da ponudi zadatak prilagođen upravo tom pojedincu i zabeleži njegov odgovor, vreme reakcije i broj pokušaja.
Takva individualizacija je važna jer se životinje razlikuju po uzrastu, iskustvu, položaju u grupi i spremnosti da priđu nepoznatom predmetu. Bez pouzdane identifikacije, istraživači bi mogli da pomešaju rezultate više majmuna ili da jedan radoznao pojedinac uradi nesrazmerno veliki broj testova. Automatska kontrola omogućava da se svakom majmunu ograniči broj dnevnih pokušaja.
Uređaj je projektovan tako da odbija druge vrste životinja koje bi mogle da pokušaju da dođu do hrane. Prepoznavanje lica nije savršeno, naročito kada su osvetljenje, ugao kamere i pokreti nepredvidivi, ali pilot-istraživanje pokazalo je da sistem može da funkcioniše u realnim terenskim uslovima.
Prednost nije samo u uštedi vremena. Tradicionalni testovi često se sprovode na malom broju životinja koje su navikle na ljude. Automatizovani uređaji mogli bi da prikupe mnogo više podataka tokom dužeg perioda i omoguće poređenje više grupa. Tako bi se moglo istraživati kako društveno okruženje, dostupnost hrane ili sezonske promene utiču na rešavanje problema.
Ipak, stručnjaci moraju pažljivo da tumače rezultate. Majmun koji ne koristi ekran možda nije manje inteligentan. Može biti oprezniji, slabije rangiran u grupi ili jednostavno nezainteresovan za ponuđenu nagradu. Tehnologija meri određeno ponašanje u određenoj situaciji, a ne ukupnu „pamet“ životinje.
Postavlja se i pitanje uticaja uređaja na prirodno ponašanje. Hrana koja dolazi iz aparata ne sme da postane toliko važna da promeni kretanje ili odnose unutar grupe. Zbog toga se količina nagrade ograničava, a istraživači prate da li dominantne jedinke sprečavaju druge da priđu.
Slični sistemi jednog dana mogli bi se koristiti za proučavanje drugih primata, ptica ili životinja sposobnih da komuniciraju sa ekranom i mehaničkim komandama. Veštačka inteligencija već pomaže u prepoznavanju vrsta na snimcima kamera, analizi glasanja i praćenju kretanja. Sledeći korak je stvaranje uređaja koji ne samo da posmatraju životinju već sa njom sprovode standardizovan eksperiment.
Kapucini, naravno, ne znaju da učestvuju u istraživanju veštačke inteligencije. Za njih je uređaj samo neobičan predmet koji ponekad daje hranu. Upravo u tome leži njegova vrednost: životinje mogu da priđu kada same žele, a istraživači dobijaju podatke bez stalnog mešanja u njihov svet.
S.B.
