Predviđanje tačnog datuma i vremena zemljotresa i dalje nije moguće, ali naučnici postaju sve bolji u prepoznavanju delova raseda na kojima se opasna energija nagomilava. Novi metod pokušava da otkrije gde bi mogao da se dogodi naredni veliki potres posmatrajući način na koji se susedni delovi tla kreću – ili odbijaju da se pomere.
Rasedi nisu jednostavne pukotine koje se odjednom aktiviraju čitavom dužinom. Neki segmenti polako klize i oslobađaju naprezanje bez snažnog potresa. Drugi ostaju „zaključani“ jer trenje sprečava kretanje, dok tektonske ploče nastavljaju da ih guraju. Upravo na takvim mestima energija može dugo da se nagomilava.
Istraživači sa Univerziteta Kalifornije u Riversajdu razvili su pristup koji kombinuje geodetska merenja, istoriju zemljotresa i fizičke modele ponašanja raseda. Umesto da se oslanjaju samo na podatke o prethodnim potresima, posmatraju obrasce deformacije tla i pokušavaju da utvrde gde se kretanje površine ne uklapa u očekivano slobodno klizanje.
Satelitska merenja i GPS stanice danas mogu da registruju pomeranja od svega nekoliko milimetara. Kada se ta merenja prate godinama, naučnici mogu da vide kako se čitava oblast polako deformiše. Deo raseda koji miruje ne mora zato da bude bezbedan – ponekad upravo njegovo mirovanje pokazuje da je čvrsto blokiran.
Metod ne govori da će se zemljotres sigurno dogoditi naredne nedelje ili godine. Njegova svrha je da preciznije odredi segmente na kojima postoji dugoročno veća opasnost. Takve informacije mogu da pomognu pri izradi građevinskih standarda, planiranju infrastrukture i raspoređivanju instrumenata za nadzor.
Važno je napraviti razliku između prognoze i upozorenja. Dugoročna procena govori o verovatnoći potresa u određenom području tokom više godina ili decenija. Sistem ranog upozoravanja reaguje tek kada je zemljotres već počeo i koristi činjenicu da elektronski signal putuje brže od razornijih seizmičkih talasa. Precizno kratkoročno predviđanje pre početka potresa još nije dostignuto.
Novi pristup mogao bi da bude naročito koristan na dugim rasednim sistemima, gde opasnost nije ravnomerno raspoređena. Dva susedna grada mogu da budu izložena različitom riziku u zavisnosti od geometrije raseda, sastava tla i količine nagomilanog naprezanja. Zbog toga široke regionalne procene često nisu dovoljne za lokalno planiranje.
Postoje i ograničenja. Podzemni procesi ne mogu neposredno da se posmatraju, pa svaki model zavisi od pretpostavki. Rasedi mogu međusobno da prenose naprezanje, a ponašanje jednog segmenta može da se promeni nakon potresa na drugom. Što je mreža mernih stanica gušća i istorija posmatranja duža, rezultat je pouzdaniji.
Najveća vrednost ovakvog istraživanja nije obećanje da ćemo uskoro znati tačan dan potresa. Važnije je to što se mapa rizika može postepeno izoštravati. U svetu u kojem zemljotres ne možemo da sprečimo, znanje o tome gde se rased najupornije drži može da bude presudno za izgradnju otpornijih gradova.
S.B.
