Društvena izolacija ne menja samo raspoloženje. Eksperimentalno istraživanje pokazuje da dugotrajan nedostatak društvenog kontakta može da utiče na moždani sistem nagrade i poveća sklonost ka konzumiranju alkohola. Naučnici su sada izdvojili i konkretan nervni put koji bi mogao da povezuje ova dva ponašanja.
U studiji su praćene promene u komunikaciji između regija uključenih u stres, motivaciju i osećaj nagrade. Kada su životinje bile društveno izolovane, aktivnost određenih nervnih ćelija se menjala, a istovremeno je raslo interesovanje za alkohol. Menjanjem aktivnosti tog moždanog puta istraživači su zatim uspeli da oslabe ili pojačaju posmatrano ponašanje.
PsyPost je u prikazu istraživanja naglasio da rezultati pružaju biološko objašnjenje veze koja se često uočava i kod ljudi: osobe koje se osećaju usamljeno ili isključeno imaju veći rizik od problematičnog konzumiranja alkohola. Međutim, životinjski model ne može neposredno da objasni sve emocionalne i društvene okolnosti ljudskog pijenja.
Alkohol može kratkotrajno da smanji napetost i neprijatna osećanja, ali taj efekat nosi zamku. Mozak uči da supstancu povezuje sa olakšanjem. Ako se osećaj usamljenosti stalno vraća, ponavlja se i potreba za brzom nagradom, dok se vremenom mogu razviti tolerancija i zavisnost.
Društvena izolacija i subjektivna usamljenost nisu isto. Neko može da provodi mnogo vremena sam i da se oseća dobro, dok druga osoba može da bude okružena ljudima, a ipak da nema osećaj pripadnosti. Upravo taj doživljaj odsustva sigurne veze može snažno da aktivira stresne mehanizme.
Istraživanje ne znači da postoji jedan „prekidač za alkoholizam“. Zavisnost nastaje kroz složenu kombinaciju gena, ranijih iskustava, dostupnosti alkohola, mentalnog zdravlja i društvenih okolnosti. Otkriveni nervni put predstavlja samo jedan deo sistema, ali može da bude važan jer povezuje društveno iskustvo sa ponašanjem vezanim za nagradu.
Ako se sličan mehanizam potvrdi kod ljudi, mogao bi da pomogne u razvoju preciznijih terapija. Cilj ne bi morao da bude samo smanjivanje želje za alkoholom. Lečenje bi moglo da uključuje prepoznavanje usamljenosti kao konkretnog faktora rizika, obnavljanje društvenih veza i rad na načinima regulisanja stresa.
To je važno i za prevenciju. Savet da osoba jednostavno „pokaže više volje“ zanemaruje činjenicu da dugotrajna izolacija može da menja nervne mreže koje upravljaju motivacijom. Pomoć zato ne bi trebalo da se svede na zabranu supstance, već i na pitanje šta alkohol privremeno zamenjuje.
Najzanimljiviji deo otkrića jeste potvrda da društveni kontakt ima duboku biološku vrednost. Mozak ne doživljava pripadnost kao luksuz, već kao jedan od osnovnih signala sigurnosti. Kada taj signal dugo izostaje, sistem nagrade može početi da traži zamenu – a ona ponekad dolazi u obliku čaše koja kratko ublaži problem, ali ga dugoročno učini težim.
S.B.
