Još jedna današnja tema koja je izazvala lavinu komentara dolazi iz laboratorija: mediji prenose studiju koja tvrdi da blage električne stimulacije određenih regija mozga mogu privremeno da učine ljude manje sebičnima. Sama formulacija zvuči provokativno, ali iza nje stoji poznat princip: neuromodulacija može kratkoročno da utiče na način donošenja odluka, naročito tamo gde se sudaraju impuls, nagrada i empatija.
U ovakvim istraživanjima ključna stvar je metod: koje su tačno regije stimulisane, koliko dugo, kojom jačinom, i kako je „sebičnost“ merena. Nauka ovde ne radi sa moralnim etiketama, već sa ponašanjem u kontrolisanim zadacima – na primer, kako osoba deli novac u eksperimentu, kako procenjuje tuđu korist, ili koliko je sklona da rizikuje sopstvenu dobit radi zajedničkog ishoda.
Najvažnija napomena je ograda: „privremeno“ i „u uslovima eksperimenta“ nisu sitna slova, nego suština. Ipak, čak i tako, ovakvi radovi imaju težinu jer otvaraju dve velike teme. Prva je medicinska: ako možemo da utičemo na određene obrasce odlučivanja, da li to jednog dana može pomoći kod poremećaja gde su impulsivnost i socijalno funkcionisanje problem? Druga je društvena: koliko daleko smemo da idemo u „podešavanju“ ponašanja, čak i kada su nam namere dobre?
Romantično, u naučnom smislu, jeste to što mozak nije kamena ploča. On je instrument koji se stalno preštimava. A ovakve studije, čak i kada ih buduće analize koriguju, guraju nas ka jasnijem razumevanju gde se u nama sreću biologija i odluka.
S.B.
