Stres se obično zamišlja kao trenutak udara: nešto se dogodi, telo reaguje, srce ubrza, dlanovi se oznoje, a onda se sve polako smiri. Jučerašnje saopštenje sa japanskog sajta Kochi University of Technology sugeriše da je ta slika previše jednostavna. Istraživači su kombinovali fMRI i EEG kako bi pratili moždanu aktivnost nakon akutnog stresa i došli do zaključka da se obrasci povezani sa psihološkom rezilijentnošću ne pojavljuju odmah, nego tek oko šezdeset minuta kasnije. Drugim rečima, najvažniji deo prilagođavanja možda ne nastupa u samom udaru, već u tihom periodu posle njega, kada čovek već misli da je glavna epizoda završena.
Posebno je zanimljiv opis onoga što se tada događa u mozgu. Prema nalazima, kod psihološki otpornijih osoba vremenom slabi aktivnost mreže povezane sa alarmom i hitnim obraćanjem pažnje, dok jača tzv. default mode network, odnosno mreža povezana sa unutrašnjim promišljanjem i samorefleksijom. To praktično znači da oporavak nije samo gašenje uzbune, već aktivni prelazak u stanje u kom mozak ponovo preslaguje iskustvo. U istom radu navodi se i da se razlike između ljudi visoke i niske rezilijentnosti ne vide naročito jasno neposredno posle stresa, već postaju izražene tek kasnije, oko tog jednosatnog praga.
To menja i način na koji se gleda na mentalnu higijenu. Ako se ključni deo oporavka zaista događa sa odloženim dejstvom, onda prostor za intervenciju nije samo „pre nego što pukne“, niti samo „dok traje“, već i u onom međuvremenu koje ljudi obično zanemare. Tu možda leži razlog zbog kog kratka šetnja, tišina, odlaganje nove buke i davanje sebi malo praznog prostora nekad deluju lekovitije nego trenutni pokušaj da se sve odmah racionalno razreši. Jučerašnje japansko saopštenje zato je otvorilo jednostavnu, ali moćnu ideju: možda se snaga ne vidi u tome kako reagujemo u prvoj minuti, nego u tome kako nam mozak radi sat kasnije.
S.B.
