Bezbednost pesticida za pčele dugo se procenjivala pre svega prema jednom pitanju – koliko određene supstance je potrebno da bi insekt uginuo. Međutim, novo istraživanje pokazuje da hemikalija ne mora odmah da ubije pčelu da bi ozbiljno uticala na funkcionisanje kolonije. Glifosat, jedan od najčešće korišćenih herbicida na svetu, blokira metabolički proces koji postoji kod biljaka, ali ne i kod životinja. Zato se dugo smatralo da pčele nisu njegov neposredni cilj. Ipak, istraživanja predstavljena 6. avgusta ukazuju da male, nesmrtonosne količine mogu promeniti hemiju njihovog mozga i ponašanje tokom potrage za hranom.
Tim sa Virginia Tech-a pratio je pojedinačno obeležene pčele koje su posećivale hranilice sa rastvorom šećera. Nakon izlaganja glifosatu menjala se učestalost njihovog povratka i način na koji su koristile izvor hrane. Analiza mozga istovremeno je pokazala promene u neurotransmiterima povezanim sa motivacijom, nagradom i drugim ponašanjima. Pojedinačna pčela i dalje može da izgleda potpuno zdravo – leti, kreće se i ne pokazuje znake trovanja – ali ako manje pouzdano pronalazi hranu ili se ređe vraća na dobro hranilište, posledica se vremenom prenosi na celu zajednicu.
To je posebno važno jer kolonija zavisi od hiljada dobro organizovanih izlazaka radilica. Pčela mora pronaći nektar ili polen, zapamtiti položaj, vratiti se u košnicu i preneti drugim radilicama informaciju o izvoru. Mala promena u efikasnosti pojedinačne životinje možda izgleda beznačajno, ali kada se ponovi hiljadama puta dnevno može značiti manje hrane, sporiji razvoj legla i veću osetljivost na druge probleme. Naravno, glifosat sam ne objašnjava padove populacija oprašivača. Pčele istovremeno trpe uticaj parazita, bolesti, nedostatka hrane, nestanka cvetnih površina, klimatskih promena i drugih pesticida.
Novi rezultati zato ne znače automatski da svaka upotreba glifosata mora biti zabranjena. Mnogo važnije pitanje jeste kada, kako i gde se hemikalija koristi. Tretiranje tokom intenzivnog cvetanja, zanošenje kapljica na okolnu vegetaciju i nestanak netretiranih zona mogu povećati izloženost oprašivača. Kod nas, gde su pčelarstvo i poljoprivreda snažno povezani, takvi podaci imaju posebnu težinu. Pčela ne zna gde se završava jedna njiva, a počinje druga. Novo istraživanje zato podseća da procena rizika ne treba da meri samo koliko insekata ugine – već i da li oni koji ostanu živi mogu normalno da obavljaju posao od kojeg zavisi čitava kolonija.
S.B.
