Navodnjavanje troši energiju i može da izazove emisije gasova sa efektom staklene bašte, ali nova analiza pokazuje i njegovu manje vidljivu klimatsku stranu. Kada poljoprivrednici na istoj površini proizvedu više hrane, smanjuje se potreba za pretvaranjem šuma i travnjaka u oranice. Ušteda ugljenika koja tako nastaje može višestruko da nadmaši neposredne emisije pumpi i sistema za vodu.
Istraživači Državnog univerziteta Kolorado izračunali su šta bi se dogodilo kada bi navodnjavanje u Sjedinjenim Američkim Državama iznenada prestalo. Prinosi bi pali, ali potražnja za hranom, stočnom hranom i biljnim sirovinama ne bi nestala. Nedostajuća proizvodnja morala bi da bude nadoknađena širenjem poljoprivrednih površina.
Pretvaranje prirodnih ekosistema u njive oslobađa ugljenik iz vegetacije i zemljišta. Šume, prerije i druga staništa predstavljaju velike rezervoare ugljenika, pa njihovo uklanjanje ima posledice koje mogu trajati decenijama. Upravo tu se nalazi najveća posredna korist navodnjavanja.
Prema rezultatima objavljenim u časopisu „Proceedings of the National Academy of Sciences“, postojeći sistemi navodnjavanja sprečavaju emisiju procenjenih 6,86 gigatona gasova sa efektom staklene bašte, jer omogućavaju proizvodnju na manjoj površini. To je približno jednako 363 godine sadašnjih godišnjih emisija povezanih sa samim navodnjavanjem u SAD.
Broj ne znači da navodnjavanje svake godine uklanja toliku količinu gasova iz atmosfere. Reč je o proceni jednokratnih emisija koje bi mogle nastati kada bi zbog gubitka prinosa bilo potrebno preorati dodatna prirodna zemljišta. Razlika je važna kako se dramatična cifra ne bi pogrešno protumačila.
Neposredne emisije navodnjavanja uglavnom dolaze od energije potrebne za pumpanje vode. Voda se podiže iz podzemnih izvora, razvodi po imanjima ili prenosi između slivova. Ako pumpe koriste dizel ili struju proizvedenu iz fosilnih goriva, nastaje ugljen-dioksid. Manji doprinos daju azot-suboksid iz zemljišta i ugljen-dioksid rastvoren u podzemnoj vodi.
Autori smatraju da bi veliki deo direktnih emisija mogao dodatno da se smanji elektrifikacijom pumpi i prelaskom elektroenergetskog sistema na čistije izvore. Tako bi klimatska razlika između sačuvanog zemljišta i utrošene energije postala još veća.
Nalaz ipak ne znači da svako navodnjavanje automatski donosi ekološku korist. Prekomerno izvlačenje podzemnih voda može da isprazni vodonosne slojeve, spusti nivo reka, izazove sleganje tla i ugrozi prirodna staništa. Nepravilna upotreba vode dovodi i do zaslanjivanja zemljišta, dok se u sušnim oblastima sukobljavaju potrebe gradova, poljoprivrede i ekosistema.
Procena zavisi i od pretpostavke da bi izgubljena proizvodnja zaista bila nadoknađena na novom zemljištu. U praksi bi deo posledica mogao da se pokaže kroz više cene, promenu ishrane, povećan uvoz ili smanjenu potrošnju. Zato rezultat treba posmatrati kao model mogućeg scenarija, a ne kao unapred određenu budućnost.
Istraživanje uvodi važnu nijansu u razgovor o održivoj poljoprivredi. Tehnologija ne treba da se ocenjuje samo prema onome što neposredno emituje, već i prema promenama koje sprečava na drugim mestima. Veći prinos može da bude klimatski koristan ako čuva prirodna zemljišta, ali samo pod uslovom da se voda koristi u granicama obnovljivih zaliha.
Najbolji ishod zato nije jednostavno „više navodnjavanja“. Rešenje podrazumeva precizne sisteme, kulture prilagođene lokalnim uslovima, manje gubitke u kanalima, čistiju energiju i pažljivo upravljanje izvorima. Tek kada se svi ti faktori spoje, voda na njivi može istovremeno da podrži proizvodnju hrane i očuvanje klime.
S.B.
