Vest koja obično pokrene čitav književni svet ovog puta vodi do autorke kojoj su razgovori između različitih epoha odavno deo svakodnevice. Kanadska pesnikinja, esejistkinja i prevoditeljka En Karson dobitnica je Nobelove nagrade za književnost za 2026. godinu. Njeno pisanje povezuje antičke priče sa savremenim iskustvom, često prelazeći granice između pesme, proze i dramskog dijaloga. Za čitaoca to znači da otvaranje njene knjige ne mora ličiti na ulazak u poznatu književnu fioku. Forma može da iznenadi, promeni ritam i povede priču putem koji nismo očekivali kada smo pročitali prvu rečenicu.
Karson je rođena u Torontu i godinama se bavila proučavanjem i predavanjem starogrčke književnosti. Antika u njenom radu nije samo udaljeni svet koji treba objasniti. Ona postaje sagovornik današnjeg čoveka, njegovih želja, gubitaka, pitanja i nesporazuma. Među autorima koje je prevodila nalaze se Sapfo, Sofokle i Euripid, navodi Asosijeted pres. To poreklo njenog pisanja pomaže da razumemo zašto se veoma stare priče u novom tekstu mogu učiniti iznenađujuće bliskim. Menjaju se okolnosti i jezik, ali čitalac i dalje može da prepozna emociju koja ga se neposredno tiče.
Jedno od njenih najpoznatijih dela je „Autobiografija crvenog”, knjiga koja pokazuje koliko slobodno književnost može da kombinuje pripovedanje i stih. U delu „Norma Jeane Baker of Troy” ukrštaju se likovi Helene Trojanske i Merilin Monro. Takva povezivanja nisu tu samo da bi zvučala neobično. Ona otvaraju prostor da se razmišlja o slavi, pogledu drugih ljudi i pričama koje društvo gradi oko prepoznatljivih ličnosti. Čak i čitalac koji ne poznaje sve antičke izvore može da počne od sopstvene radoznalosti. Knjiga ne mora prvo da bude savladan školski zadatak da bi postala zanimljiv susret.
Nobelova nagrada ovakvom opusu donosi novu publiku, uključujući ljude koji za autorku možda upravo sada čuju prvi put. U tome je jedan od prijatnijih efekata velikih književnih priznanja: ime sa naslovne strane postane razlog da neko svrati u biblioteku ili zaviri u knjižaru. Nema potrebe da se odmah pročita sve, niti da se započne najzahtevnijim naslovom.
Ponekad su dovoljni odlomak, pesma ili nekoliko stranica da bismo osetili da li nam odgovara nečiji glas. Susret sa novim piscem može ostati sasvim ličan, čak i kada je povod vest koju istog dana prati veliki deo sveta. Nagrada može da otvori vrata, ali odnos sa knjigom nastaje tek tokom čitanja. Tu nema obaveze da se odmah složimo sa tuđim oduševljenjem. Dovoljno je da pronađemo rečenicu koja nas zadrži, pitanje koje nam ostane u mislima ili način pripovedanja koji nam je nov.
Poseban detalj današnje objave prenosi Rojters: Karson je bila na Islandu, gde je slušala vetar, kada je stigla vest o nagradi. Teško je zamisliti lepšu malu scenu za kraj priče o književnosti koja ume da uspori pogled i promeni način slušanja. Sa jedne strane veliko međunarodno priznanje, sa druge trenutak u kojem je pažnja okrenuta prirodi. Za čitaoce ostaje poziv bez velike svečanosti: uzeti knjigu i dati joj malo vremena. Bilo uz kafu kod kuće ili na klupi dok jesen još dopušta čitanje napolju, put do nepoznate autorke počinje vrlo jednostavno. Otvori se prva strana, pa se vidi kuda vodi.
S.B.
