Ako si ikad u šari pločica „video“ lice, nisi sam. Mozak je napravljen da brzo prepoznaje obrasce, posebno lica. Ta sklonost ima ime: pareidolija. Ona nije greška, nego način preživljavanja – bolje je prepoznati „nešto“ pa se prevariti, nego propustiti signal opasnosti.
Zato dve tačke i crtica postaju „osoba“, a slučajna mrlja dobije karakter. Delovi mozga zaduženi za prepoznavanje lica reaguju već na minimalan raspored elemenata. I tu nastaje čitava mala magija svakodnevice: emotikoni rade jer „pogode“ taj prag, reklame koriste oči jer privlače pažnju, a lutke umeju da budu jezive jer su „skoro lice“.
Pareidolija ume i da zabavi, i da uznemiri, zavisno od raspoloženja. Kada smo umorni ili pod stresom, mozak još brže „popunjava rupe“. To je isti mehanizam koji u mraku napravi priču od senke.
Ovo nije razlog za brigu, nego za razumevanje. Neki ljudi u tome vide dokaz kreativnosti mozga: on stalno pokušava da napravi smisao. A ponekad, usred običnog dana, taj smisao ispadne smešan – kao kad ti utičnica deluje kao namršteno lice koje te posmatra.
S.B.
