U eri u kojoj se fudbalski profesionalizam neretko meri isključivo ciframa i tržišnim algoritmima, novosadski „Karađorđe” je u subotu uveče svedočio odlasku poslednjeg fudbalskog mohikanca. Slobodan Medojević je protiv Novog Pazara odigrao svoje poslednje minute za Vojvodinu, stavivši tačku na misiju čoveka koji je postao živa personifikacija vrednosti ustanovljenih još davne 1914. godine. Meda je primer onog profila igrača koji na treninzima i utakmicama nikada ne kalkuliše; čak i nakon 12 godina inostranog staža, od čega deset u rigoroznom sistemu nemačke Bundeslige (Volfzburg, Ajntraht Frankfurt, Darmštat), vratio se na mesto uspeha finansijski i karijerno ostvaren, ali sa istom onom petlićkom glađu i željom da za Vojvodinu ne ukrade ni milimetar trka ili duela.
Ako se podvuče paralela sa istorijskim velikanima kluba, Medojević možda iza sebe nije ostavio globalni oreol Dušana Tadića, niti će se njegovi potezi mistifikovati poput driblinga Toze Veselinovića ili golova Silvestera Takača. Njegova vizija na terenu nije imala arhitektonsku dubinu Vujadina Boškova, niti je dosegla vanserijsku perfekciju Siniše Mihajlovića. Sa Vojvodinom, nažalost, nije uspeo da podigne šampionski ili kup trofej, što objašnjava težinu koju je nosio nakon poraza u finalima. Pa ipak, Medojević je obezbedio stolicu za stolom najvećih. On je bio ambasador koji je vojvodinaštvo nosio kao orden na svim evropskim meridijanima, odbivši tokom karijere ponude i Crvene zvezde i Partizana kako bi ostao veran sopstvenom crveno-belom kodu.
Statistički i kulturološki gledano, lik Slobodana Medojevića je građen od uputstava novosadske ulične škole u soliteru na Grbavici preko puta stadiona, filtriranih saveta svih trenera od petlića do seniora, i neprocenjivog iskustva skupljenog po Evropi. On je postao hodajući bonton i primer mladim generacijama kako se poštuje dres Stare dame. Dok u svetskim okvirima imamo primere Frančeska Totija koji je trajao do četrdesete ili Bibarsa Natha u Humskoj, Medojević na „Karađorđu” iz administrativnih razloga nije dočekao još jednu sezonu. Njegov dres bi već od danas morao da stoji uramljen na ulazu u Sportski centar „Vujadin Boškov” kao svedočanstvo o igraču koji nije umeo da se pretvara, koji je imao kičmu i koji je od novosadske publike dobio dvominutne stajaće ovacije koje su, ruku na srce, morale da traju večno.
M.M.
