Atlantska meridionalna cirkulacija, poznata kao AMOC, ogroman je sistem struja koji prenosi toplotu, so i hranljive materije između tropskog Atlantika i dalekog severa. Topla površinska voda putuje prema severu, hladi se i u određenim oblastima tone u dubinu, odakle se vraća prema jugu. Zbog velikog uticaja na evropsku klimu, nivo mora i padavine, naučnici pažljivo prate mogućnost njenog slabljenja usled zagrevanja planete i dotoka sve veće količine slatke vode sa Grenlanda.
Nova analiza drevnih sedimenata pokazala je nešto neočekivano. ScienceDaily je 6. avgusta predstavio podatke prema kojima je AMOC tokom jednog ranijeg klimatskog perioda ostao relativno snažan čak i kada je jedno važno područje stvaranja duboke vode gotovo prestalo da funkcioniše. Izgleda da su drugi delovi severnog Atlantika povećali svoj doprinos i delimično preuzeli njegovu ulogu. To znači da sistem možda ima više unutrašnje fleksibilnosti nego što sugeriše pojednostavljena slika jedne velike „pumpe“.
Sedimenti sa morskog dna omogućavaju naučnicima da prate ponašanje okeana hiljadama godina unazad. Sitne školjke, minerali i odnos određenih izotopa čuvaju podatke o temperaturi, poreklu vode i jačini dubokih struja. Takvi zapisi pokazuju kako je cirkulacija reagovala na klimatske promene mnogo pre savremenih instrumenata. Novi rezultati, međutim, nisu dokaz da današnje zagrevanje ne može ozbiljno da oslabi AMOC. Brzina promena danas, količina topljenja Grenlanda i raspored zagrevanja nisu identični prošlim događajima.
Glavna poruka jeste da Atlantik treba posmatrati kao složenu mrežu, a ne kao mašinu sa jednim prekidačem. Slabljenje jednog dela može izazvati prilagođavanje drugih područja, ali nije poznato koliko dugo takva kompenzacija može da traje niti gde se nalazi granica otpornosti. Za Evropu je ovo veoma važno jer AMOC utiče na klimu celog kontinenta. Novo istraživanje zato ne pruža razlog za opuštanje, već precizniju sliku sistema koji možda ima „rezervne mehanizme“, ali oni nisu nužno neograničeni.
S.B.
