U muzeju u kojem posetioci obično traže poznata lica, pažnju je sada privuklo nešto što mnogo više liči na dobar ručak. Berlinski Madam Tiso predstavio je doner od voska, napravljen po uzoru na povrtni kebab poznatog lokala Mustafa’s Gemüse Kebap. Na prvi pogled, to je neobičan susret ulične hrane i muzejske vitrine. Na drugi, sasvim razumljiv znak koliko jedan običan zalogaj može da postane deo identiteta grada. Neke uspomene sa putovanja vezujemo za trgove i spomenike, a neke za mesto na kojem smo jeli stojeći, zadovoljni što smo poslušali preporuku.
Muzej ovaj predmet predstavlja kao prvi voštani doner na svetu. Tu tvrdnju treba čitati kao opis organizatora, ali i bez svetskog prvenstva eksponat ima dovoljno razloga da izmami osmeh. Među ličnostima poznatim po filmu, muzici ili sportu pojavila se hrana koju ljudi inače biraju zato što su gladni. Upravo taj pomak čini priču zabavnom. Svakodnevni predmet dobija pažnju rezervisanu za nešto svečano i retko, pa nas navodi da drugačije pogledamo ono pored čega inače prolazimo. U ovoj vitrini nema potrebe da se zna nečija biografija: dovoljno je prepoznati oblik omiljenog obroka. Takav eksponat otvara i simpatično pitanje o tome šta zaslužuje muzejski prostor. Ponekad baš ono što je svima dostupno najjasnije govori o svakodnevici jednog mesta. Malo humora dovoljno je da posetioci o tome počnu da razgovaraju.
Izrada predmeta koji treba da prevari oko ima posebnu vrstu izazova. Kod hrane primećujemo odnos boja, nepravilne ivice i sitne razlike zbog kojih zalogaj izgleda stvarno. Previše savršen komad može delovati manje uverljivo od pažljivo napravljene neravnine. Muzej u svom objašnjenju rada sa voskom govori o merenju, oblikovanju, kalupima i završnim detaljima pri izradi ljudskih figura. Ti podaci ne otkrivaju koliko je trajala izrada donera, ali podsećaju da iza prividne jednostavnosti voštanog predmeta stoji zanat. Posetilac vidi gotov prizor; umetnici moraju da razmisle o svemu zbog čega će taj prizor delovati ubedljivo.
Vest je danas zabeležio Rojters, u izboru neobičnih fotografija nedelje, navodeći da je model inspirisan specijalitetom berlinskog lokala čiji je vlasnik Tarik Kara. Jedan kadar tako povezuje dve sasvim različite vrste popularnosti: muzej koji okuplja poznate ličnosti i hranu zbog koje ljudi pamte određenu adresu. Takve priče prijaju zato što u njima nema velike zagonetke. Dovoljno je videti eksponat i razumeti šalu, a zatim pomisliti na sopstveni grad. U novosadskoj verziji zamišljenog razgovora brzo bi se otvorilo pitanje koji bi lokalni zalogaj zaslužio svoju vitrinu i ko bi se prvi pobunio zbog izbora.
Naravno, nijedna voštana verzija ne može da zameni miris, ukus i zadovoljstvo pravog obroka. Njena uloga je drugačija: da sačuva prepoznatljiv izgled i pokrene razgovor. U tome se krije šarm ovog berlinskog eksponata. Podseća nas da grad ne čine samo velike građevine i zvanične znamenitosti, već i male navike, redovi ispred omiljenih lokala i preporuke koje prenosimo prijateljima. Ako posle muzejske posete neko poželi da potraži pravi doner, voštani je verovatno dobro odradio posao. Jedino što u ovom slučaju treba zapamtiti jeste da je ono iza stakla namenjeno gledanju. Za ručak ipak valja nastaviti šetnju.
S.B.
Izvor: Postinfo
