U restoranu u Karačiju naručena pica stiže uz prizor koji lako ukrade pažnju celog stola. Između mesta za sedenje kreće se robot sa belom, zaobljenom glavom i tamnom površinom nalik viziru. Zove se Robija, a društvo joj pravi robot Džodžo. Njihov posao je da pomognu u posluživanju, dok je za mnoge goste susret sa njima postao zanimljiv deo izlaska. Večera tako dobija i malu tehnološku epizodu, sasvim dovoljno neobičnu da je deca dugo prepričavaju.
Iza robota stoji lokalni inženjerski rad. Razvio ih je osnivač restorana „Sicilijan”, preko svoje kompanije Kobot, uz pomoć prijatelja. Koristio je pretežno lokalno proizvedene delove, dok je deo elektronike nabavljen iz inostranstva. Elektronske ploče i programiranje pripremani su u njegovoj laboratoriji. Ta okolnost daje priči poseban šarm: ideja nije ostala na radnom stolu, nego je stigla u prostor u kojem ljudi svakodnevno poručuju hranu, razgovaraju i provode vreme zajedno.
Francuski BFM u današnjem prilogu, zasnovanom na izveštaju agencije AFP, opisuje kako roboti privlače radoznale goste i oduševljavaju decu. Za posetioca je najupadljiviji izgled, ali iza sličnih uređaja stoje sasvim konkretni zadaci. Treba stići do odgovarajućeg stola, proći kroz prostor i završiti isporuku bez nepotrebnog zadržavanja. Privlačna spoljašnjost može da podstakne interesovanje, dok se stvarna korisnost vidi u tome koliko pouzdano mašina obavlja ono za šta je napravljena.
Kako se takav posao rešava kod drugih komercijalnih sistema objašnjava proizvođač Pudu robotiks. Njegovi robotski dostavljači kombinuju pravljenje mape prostora sa podacima lasera, kamera i drugih senzora. Stolica pomerena u prolaz ili torba na podu nisu isto što i prazan restoran sa unapred poznatim rasporedom. Uređaj mora da registruje prepreku i prilagodi kretanje. To je opis tehnologije Puduovih modela, a ne potvrda da roboti iz Karačija koriste iste komponente ili imaju iste mogućnosti. Pudu u svom tehničkom vodiču posebno objašnjava potrebu da se prepreke prepoznaju na različitim visinama. Nije dovoljno registrovati samo nogaru stola ako se iznad nje nalazi isturen predmet. Prostorna slika treba da obuhvati i niže i više prepreke, zbog čega se kombinuju različite vrste podataka sa senzora.
Upravo tu se krije zanimljivija strana priče o robotici. Mnogo je lakše zamisliti mašinu koja nosi tanjir kroz potpuno praznu salu nego kroz prostor u kojem se ljudi neprestano pomeraju. Za onoga ko osmišljava sistem, običan porodični ručak postaje niz malih praktičnih pitanja. Gde se završava putanja? Kako gost preuzima porudžbinu? Šta se dešava ako prolaz trenutno nije slobodan? Takva pitanja pokazuju koliko svakodnevno okruženje može da bude zahtevno, čak i kada zadatak deluje jednostavno.
Za goste, naravno, sve to može ostati u drugom planu. Oni su došli zbog hrane i društva, a usput dobili priliku da izbliza vide nešto što su ranije sretali na snimcima. Lepota ovog primera je upravo u poznatom ambijentu: sto, tanjiri, porodica i novi pomagač među njima. Ne govori svaki robot o dalekoj budućnosti. Ponekad je zanimljiv zato što obavlja mali, razumljiv posao pred našim očima. U Karačiju se ta budućnost trenutno može upoznati dok se čeka da pica stigne do stola.
S.B.
Izvor: Postinfo
