U italijanskom lučkom gradu Livornu vlasnici pasa moraće ozbiljnije da ponesu flašicu vode u šetnju. Guardian piše da je gradska vlast naložila vlasnicima da isperu urin svojih ljubimaca sa javnih površina, jer su se stanovnici žalili na neprijatne mirise, a kazne mogu dostići i 500 evra.
Na prvi pogled, vest deluje kao klasična italijanska urbana anegdota: malo psa, malo trotoara, malo komšijske nervoze i mnogo rasprave. Ali tema je zapravo šira. Kako gradovi postaju gušći, a broj kućnih ljubimaca raste, pitanje života sa psima više nije samo privatna stvar vlasnika. Pas živi u stanu, ali šeta javnim prostorom. A javni prostor pripada svima: deci, starijima, turistima, prodavnicama, stanarima u prizemlju, prolaznicima.
U mnogim gradovima već je normalno da vlasnik pokupi izmet za psom. To se više ne smatra posebnim znakom kulture, nego osnovnim minimumom. Livorno sada pokušava da proširi tu logiku i na urin, što je osetljivije pitanje jer je manje praktično, teže dokazivo i za mnoge vlasnike deluje preterano. Ipak, kada se isti zidovi, ćoškovi i ulazi svakodnevno koriste kao pseći toalet, problem prestaje da bude sitnica.
Za Srbiju je ova vest gotovo spremna za lokalnu raspravu. Svaki veći grad ima delove u kojima se vlasnici ljubimaca ponašaju odgovorno, ali i mesta gde se vidi da pravila ne važe za sve. Trotoari, liftovi, ulazi, parkovi i travnjaci često postanu prostor sukoba između onih koji vole pse i onih koji ne žele da žive u mirisu nečije nebrige.
Najvažnije je ne pretvoriti temu u rat protiv životinja. Pas nije kriv što živi u gradu. Odgovornost je na čoveku koji ga vodi. Ljubav prema ljubimcu ne meri se samo kupovinom hrane, povoca i kreveta, nego i time koliko vlasnik poštuje komšije koje tog psa nisu izabrale.
Livorno je možda uveo strogo pravilo, ali poruka je jednostavna: grad u kojem ima mnogo pasa mora imati i mnogo više kulture šetnje. U suprotnom, ljubimac postaje izgovor za tuđu nelagodu.
S.B.
