Ako nam danas pobegne autobus, lako ćemo se setiti datuma. Ako stigne baš kada zakoračimo na stanicu, verovatno ćemo samo nastaviti dan. U toj maloj razlici krije se dobar deo šarma, ali i zamke petka trinaestog: događaji su obični, dok im naše očekivanje dodaje posebno značenje.
Sujeverje ne mora da bude veliko i dramatično. Nekome je to omiljena olovka za važan sastanak, nekome kucanje u drvo posle lepe vesti. Takvi gestovi često dolaze gotovo automatski. Čak i kada kažemo da u njih ne verujemo, poznati ritual ume da nam pruži kratkotrajan osećaj sigurnosti.
Psiholozi Klivlendske klinike objašnjavaju da ljudski um traži obrasce i veze između događaja. Ta sposobnost je korisna u svakodnevici, ali ponekad poveže i ono što se samo slučajno dogodilo zajedno. Jednom zapamćena podudarnost može zatim da dobije mnogo veću težinu nego što zaslužuje.
Zamislimo osobu koja je jednom izgubila ključeve baš u petak trinaestog. Ako ih narednog takvog dana zaturi na nekoliko minuta, veza deluje potvrđeno. Svi utorci, srede i subote kada se dogodilo isto ostanu van te male lične evidencije. Ovo je ilustracija načina na koji selektivno pamćenje može da hrani očekivanje.
U psihologiji se slična sklonost opisuje kao pristrasnost potvrđivanja: lakše primećujemo ono što podržava već postojeće uverenje. Zato jedna upečatljiva anegdota može delovati uverljivije od niza običnih dana. Dobra priča ostaje u sećanju, dok sve ono što joj ne odgovara često ne dobije ni naslov.
Američko psihološko udruženje skreće pažnju i na mogućnost da čovek istovremeno prepoznaje da je neko verovanje neracionalno, a ipak postupa u skladu s njim. Razum i prvi, intuitivni utisak ne moraju uvek da idu istim korakom. Poznavanje tog mehanizma može da nam pomogne da sopstvene navike posmatramo sa više radoznalosti.
Gardijan je u današnjem tekstu ponovo otvorio pitanje zašto petak trinaesti utiče na naše odluke. Zanimljivost teme je upravo u svakodnevnim izborima: da li ćemo odložiti običan plan zbog datuma ili ga proceniti prema stvarnim okolnostima, kao što bismo uradili bilo kog drugog dana.
Za mali lični ogled može se zabeležiti nekoliko prijatnih stvari koje se danas dogode. Dobar razgovor, završena obaveza ili kafa koja je baš uspela nisu naučni eksperiment, ali podsećaju koliko toga promakne kada unapred tražimo samo potvrdu lošeg očekivanja. Pažnja se tako vraća celovitijoj slici dana. Može pomoći i poređenje očekivanja sa onim što se stvarno dogodilo: da li je dan bio neobičan ili smo ga samo pažljivije pratili? Takvo pitanje ne oduzima čar porodičnim pričama. Ono ostavlja malo više prostora za činjenice i malo manje za automatske zaključke.
Nema potrebe ismevati nečiji bezazleni običaj. Omiljeni privezak može ostati simpatična uspomena, a kucanje u drvo deo porodičnog humora. Važno je da ritual ne preuzme odlučivanje o stvarima za koje imamo proverljive informacije. Za izbor puta, na primer, vremenska prognoza je korisnija od broja na kalendaru.
Petak trinaesti zato može da bude sasvim pristojan završetak radne nedelje. Možda nećemo pronaći detelinu sa četiri lista, ali možemo nekome poslati lepu poruku, prošetati i završiti mali posao koji odlažemo. Za takve poteze nije potrebno povoljno poravnanje datuma, već tek malo vremena i dobre volje.
S.B.
