Zamislite da pokušavate da uočite sitnu lampicu pored snažnog reflektora. Svetlost je tu, ali je jači izvor gotovo potpuno zaklanja. Sa sličnim problemom suočavaju se astronomi kada žele da snime planetu u blizini njene zvezde. Dobar teleskop je važan, ali deo posla počinje tek kada snimak stigne do računara.
Upravo na tom koraku nastao je zanimljiv pomak. Naučnici su razvili postupak obrade koji preciznije odvaja zaslepljujuću zvezdanu svetlost od mnogo slabijeg signala planete. Zahvaljujući njemu, u već postojećim podacima svemirskog teleskopa Džejms Veb uspešno je izdvojena poznata planeta 51 Eridani b.
Reč je o svetu izvan Sunčevog sistema, odnosno egzoplaneti. Ona nije sada prvi put otkrivena: ranije je posmatrana teleskopima sa Zemlje. Novost je što je novi postupak uspeo da je jasno prepozna u Vebovim podacima u kojima je uobičajena obrada ostavljala previše preostalog sjaja zvezde.
Američki javni radio NPR u svom novom naučnom pregledu izdvojio je ovaj rezultat kao primer drugačijeg načina traganja za teško vidljivim planetama. Priča je privlačna i zbog jednostavne ideje koja stoji iza nje: do novih saznanja ponekad možemo doći pažljivijim čitanjem podataka koje već posedujemo.
Metoda nosi skraćenicu FLIP. Tim sa Univerziteta Nortvestern objašnjava da se zasniva na fizičkom modelu teleskopa, svojevrsnom digitalnom dvojniku. Računar simulira prolazak svetlosti kroz instrument i uzima u obzir veoma sitne promene koje mogu da utiču na izgled snimka.
Takve nepravilnosti nisu isto što i kvar. Kod izuzetno preciznih posmatranja i mala promena oblika svetlosnog obrasca može da zakloni ono što želimo da vidimo. Ako bolje opišemo ponašanje samog teleskopa, lakše možemo da izračunamo koji deo slike potiče od zvezde, a koji zaslužuje dodatnu proveru.
U radu objavljenom u časopisu Nature istraživači navode da je na analiziranim posmatranjima osetljivost bila između dva i petnaest puta bolja nego kod standardnih postupaka. Taj raspon odnosi se na konkretne testove. Ne znači da će svaki snimak bilo kog teleskopa automatski postati petnaest puta korisniji.
Važna je i razlika između preciznije obrade i izmišljanja slike. Ovaj pristup računa kako se svetlost ponaša i poredi model sa stvarnim merenjima. Tim naglašava da koristi računske alate poznate i iz razvoja veštačke inteligencije, ali samu metodu ne predstavlja kao sistem koji veštačkom inteligencijom stvara planete na fotografiji.
Sledeći koraci mogli bi da pomognu u proučavanju slabije vidljivih, hladnijih ili manjih svetova. Ipak, prepoznavanje planete nije isto što i pronalaženje života. Za opis njene atmosfere, sastava i uslova potrebna su dodatna merenja, a svako novo poboljšanje predstavlja deo mnogo šireg istraživačkog posla. Posebno je zanimljivo što ovde dodatnu vrednost dobija arhiva. Podaci prikupljeni pre dve godine mogu da odgovore na novo pitanje kada se promeni način njihovog tumačenja. To je važan razlog da se naučna merenja pažljivo čuvaju i ostanu dostupna za nove provere.
Za ljubitelje neba ova priča ima poseban šarm. Ne mora svaki veliki pomak da počne lansiranjem novog instrumenta. Ponekad u arhivi već čeka signal koji još nismo umeli dovoljno dobro da razdvojimo od okoline. Kosmos nam je poslao podatke, a mi tek učimo koliko pažljivo možemo da ih pročitamo.
S.B.
