Jedan ogrtač, neobičan okovratnik ili pažljivo izabrana boja mogu sasvim da promene izgled poznate odeće. Za ljubitelje kostima to je početak zabavne igre: kako uz nekoliko detalja dočarati lik, atmosferu ili omiljenu scenu. Pritom dobar deo materijala možda već čeka u ormanu.
Pravljenje kostima ima posebnu draž jer spaja posmatranje i praktičan rad. Najpre treba uočiti šta neki izgled čini prepoznatljivim, a zatim pronaći način da se taj utisak prenese. Nekad je presudna silueta, nekad boja, a nekad samo jedan dodatak koji povezuje čitavu zamisao.
Da kostim zaslužuje pažnju kao zasebna veština, pokazuje i zbirka londonskog muzeja Viktorije i Alberta. Ona obuhvata više od 3.500 scenskih kostima i dodataka od sredine 18. veka do danas. Tu se čuvaju tragovi rada dizajnera i majstora iz veoma različitih vrsta izvođačkih umetnosti.
Muzejski predmeti otkrivaju koliko raznovrsni mogu biti materijali: od somota i traka do perlica, žice i veštačkih bisera. Za početnika je korisna upravo ta širina. Uverljiv utisak ne mora da zavisi od skupog materijala, već od toga kako su oblik, površina i detalji uklopljeni.
Kod kućnog pokušaja najbolje je krenuti od jednog komada koji se može obući i lako skinuti. Ogrtač, jednostavna maska ili ukras za rever mogu biti dovoljni za prvi projekat. Pre sečenja vredi napraviti skicu na papiru i proveriti šta već postoji među starim košuljama, maramama i ostacima tkanine. Pre prvog izlaska korisno je probati kako se u kostimu sedi, hoda i podižu ruke. Detalj koji lepo izgleda na vešalici može da zateže kada se obuče. Male korekcije tada vrede više od dodatnog ukrašavanja: pomereno dugme, kraća traka ili lakši materijal mogu da učine da se gotov komad nosi sa mnogo više uživanja.
Poseban deo zabave može biti zajednički rad. Jedna osoba ume da prišije dugme, druga ima dobru ideju za boje, treća strpljivo pravi papirni kroj. Projekat tada postaje povod za druženje, a nesavršen šav deo uspomene na veče u kome je nekoliko običnih predmeta dobilo drugačiju ulogu.
Okupljanja ljubitelja pozorišta već daju prostor takvoj kreativnosti. Ovogodišnji londonski Musical Con u zvaničnom programu imao je takmičenje u kostimiranju i susrete fanova. To pokazuje da publika može da se povezuje i kroz sopstveni stvaralački doprinos, uz uživanje u predstavama koje voli.
Pre odlaska na događaj ipak treba proveriti njegova pravila. Kostim koji je sjajan za fotografisanje možda nije udoban za sedenje u sali, a visok dodatak može zakloniti pogled drugome. Dobra ideja ostaje lepa i kada je praktična, lagana za nošenje i obzirna prema ljudima u okolini.
Gardijan danas opisuje ljubitelje pozorišta koji na predstave dolaze u kostimima, pretvarajući izlazak u kreativno druženje. Taj povod lako može da inspiriše i malo kućno stvaranje: bez potrebe za savršenom kopijom, velikim budžetom ili veštinom profesionalnog kostimografa.
Za početak je dovoljno izabrati jednu zamisao i dati joj oblik. Možda će to biti samo ukrasna traka ili prepravljen prsluk, ali zadovoljstvo nastaje baš u trenutku kada nešto obično počne da liči na ono što smo zamislili. Orman tako postaje kutija sa materijalom za sledeću malu avanturu.
S.B.
