Za mali susret sa umetnošću više nije uvek potreban slobodan vikend i put do velike galerije. Ponekad je dovoljan ekran i deset minuta radoznalosti. Digitalne zbirke omogućavaju da se zaviri i među dela koja trenutno nisu na zidovima muzeja, već pažljivo čekaju u depoima.
Takav obilazak može da počne sasvim lično. Neko traži prikaze mora, neko stare gradske ulice, a neko želi da vidi koliko različito slikari mogu da predstave isti cvet. Nije neophodno odmah znati naziv pravca ili godinu nastanka da bi nas jedna slika zadržala duže od ostalih.
Britanska platforma Art UK povezuje javne umetničke zbirke i otvara ih publici preko interneta. Njena posebna draž je u tome što pored poznatih dela može da se naiđe na rad iz manje ustanove, lokalne kolekcije ili prostora koji se inače ne nalazi na uobičajenoj turističkoj ruti.
Platforma ima i alat Curations, kojim korisnici mogu da sastave sopstvenu digitalnu izložbu. Izabrana dela moguće je grupisati i propratiti beleškama. Tako razgledanje dobija dodatni korak: posetilac razmišlja zbog čega je određene slike stavio jednu pored druge i kakvu priču zajedno pričaju.
Ne mora to biti velika istorija umetnosti. Zanimljiva mala kolekcija može da okupi prozore, kišobrane, plave predmete ili prizore doručka. Ovakav izbor je predlog za igru posmatranja, a ne stručna klasifikacija. Njegova vrednost je u tome što pažnju usmerava na detalje koje bismo inače brzo preskočili.
I londonski muzej Viktorije i Alberta razvija digitalni pristup svojim zbirkama. U objašnjenju rada na platformi Explore the Collections muzej ističe različita interesovanja posetilaca i povezivanje predmeta. Korisnik tako može da krene od jednog rada, a zatim otkrije drugi koji mu otvara sasvim novu temu.
Digitalni pogled ipak ne prenosi sve što se oseti pred originalom. Veličina platna, površina boje i odnos slike prema prostoru drugačije deluju uživo. Internet zato može da posluži i kao priprema: kada kasnije stanemo pred delo koje smo već zapazili, imamo svoje pitanje i razlog da mu se vratimo.
Povod za ovu temu daje današnje istraživanje BBC-ja o umetninama u vlasništvu engleskih lokalnih vlasti. Više od 500.000 radova nalazi se u zbirkama 225 uprava, dok je javno izloženo manje od jednog na dvadeset. Podatak podseća koliko toga postoji izvan trenutno otvorenih izložbenih sala.
Za čitaoce u Srbiji takve zbirke mogu biti prijatan način da slobodno veče dobije drugačiji sadržaj. Umesto brzog prelistavanja desetina fotografija, zanimljivo je izabrati tri dela i svakom posvetiti malo vremena. Možemo se zapitati gde prvo pada pogled, šta je ostalo u senci i koji detalj menja utisak. Još je zanimljivije kada se u razgledanje uključi neko iz porodice. Dvoje ljudi pred istom slikom često prvo uoče različite stvari, pa razgovor može da počne od sasvim jednostavnog poređenja utisaka. Nije potrebno određivati ko je u pravu. Upravo različiti pogledi mogu da otkriju detalj koji je drugom posmatraču promakao.
Najlepše je što se iz takvog obilaska ne mora izaći sa „tačnim” odgovorom. Dovoljno je zapamtiti jednu boju, neobičan prizor ili autora kome želimo ponovo da se vratimo. Velike zbirke tada prestaju da deluju daleko, a umetnost dobija mesto u sasvim običnom danu, između obaveza i večernjeg odmora.
S.B.
