Roditelj postavi obično pitanje, a odgovor stigne uz reči koje zvuče kao da su izašle iz psihološkog priručnika. „Granice”, „okidači” i slični izrazi sve češće se pojavljuju u svakodnevnom govoru mladih. Iza nepoznatog rečnika, međutim, često ostaje sasvim poznata potreba da ih neko pažljivo sasluša.
Dobra vest je da za takav razgovor nije neophodno naučiti sve nove termine. Mnogo korisnije može biti mirno pitanje: „Šta tačno želiš da mi kažeš?” Ono ostavlja prostor da dete opiše situaciju svojim rečima, umesto da se porodični razgovor odmah pretvori u raspravu o značenju jednog izraza.
UNICEF u svojim savetima za komunikaciju sa adolescentima izdvaja aktivno slušanje. To podrazumeva pažnju, odsustvo brzog osuđivanja i spremnost da se čuje drugačije mišljenje. Roditelj ne mora da se složi sa svakim zaključkom da bi pokazao da mu je iskustvo deteta važno.
Pomaže i pitanje koje ne traži samo „da” ili „ne”. Umesto niza brzih potpitanja, razgovor može da krene od toga šta je tog dana bilo najteže ili šta je dete očekivalo da se dogodi. Cilj je da priča postane konkretnija: ko je šta rekao, kako je to doživljeno i šta bi sada pomoglo.
Korisno je zatim proveriti da li smo dobro razumeli. Rečenica poput „Deluje mi da te je to razočaralo, jesam li u pravu?” ostavlja mogućnost da nas dete ispravi. Takav odgovor je poziv na nastavak razgovora i ne zahteva da roditelj odmah pronađe rešenje za čitavu situaciju.
Američka akademija za pedijatriju savetuje roditeljima da ne uključe odmah svoj unutrašnji alarm. Prebrza reakcija može da skrene razgovor sa onoga što je mlada osoba pokušala da podeli. Ponekad je najkorisniji prvi potez da odrasli napravi kratku pauzu i sasluša priču do kraja. Isti savet odnosi se na zamišljanje najgoreg ishoda čim se pojavi problem. Smirena odrasla osoba može da pomogne detetu da razmotri šta se stvarno dogodilo, dok duga lekcija o svim mogućim posledicama lako potisne početnu temu. Kratak, konkretan odgovor često ostavlja više prostora za razmišljanje od govora koji unapred popuni svaku tišinu.
BBC u današnjem tekstu istražuje upravo upotrebu psiholoških izraza među tinejdžerima i nedoumice njihovih roditelja. Stručnjaci ukazuju na to da jednostavan jezik osećanja može da pomogne sporazumevanju. Umesto nadmetanja terminima, vredi se vratiti opisu onoga što dete zaista proživljava.
To ne znači da svaku ozbiljnu teškoću treba svesti na običan loš dan. Ako dete govori o tegobama koje traju ili mu otežavaju školu, san i svakodnevicu, razgovor sa stručnjakom ima svoje mesto. Porodična toplina i odgovarajuća pomoć mogu da se dopunjuju, bez postavljanja dijagnoza za kuhinjskim stolom.
Za početak je često dovoljan mali dogovor: nekoliko minuta bez telefona i bez prekidanja. Može i tokom šetnje ili dok se zajedno priprema večera, ako je detetu tada prijatnije. Najvažnije je da razgovor ne deluje kao ispitivanje na kome postoji samo jedan odgovor koji odrasli želi da čuje.
Porodice ne moraju uvek savršeno da se razumeju da bi bile bliske. Nekada je sasvim dovoljno da neko kaže „Objasni mi još malo” i zaista ostane da čuje odgovor. U toj jednostavnoj rečenici ima mesta i za roditeljsko iskustvo i za svet koji tinejdžer tek pokušava da složi.
S.B.
