Sede dlačice oko njuške, omiljena staza kroz park i radost zbog poznatog glasa: stariji psi imaju poseban šarm. Njihova svakodnevica sada pomaže i nauci. Američka mreža Scripps News izvestila je o novoj podršci projektu Dog Aging Project, koji proučava kako naši četvoronožni saputnici stare i zbog čega neki duže ostaju u dobroj formi.
Za nastavak istraživanja predviđeno je približno 29 miliona dolara tokom pet godina. U njemu učestvuje oko 55.000 pasa iz američkih domaćinstava. To je prilika da se isti ljubimci prate dovoljno dugo i da se podaci o njihovom životu povežu u mnogo jasniju sliku.
Posebnost projekta je upravo u tome što psi žive običnim porodičnim životom. Dele sa ljudima dom, vazduh, vodu i deo dnevnog ritma. Pošto stare brže od nas, promene koje bi kod ljudi zahtevale veoma dugo praćenje mogu se posmatrati u kraćem periodu. Sličnost, naravno, ne znači da se svaki zaključak može neposredno preneti na čoveka.
U novu fazu uključeni su stručnjaci Univerziteta Tafts i Teksaškog univerziteta A&M. Njih zanima odnos nasleđa, ishrane, okruženja i načina života. Posebnu pažnju dobiće psi koji žive neuobičajeno dugo u odnosu na svoju veličinu, jer se očekivani životni vek razlikuje među različitim grupama pasa.
Naučnicima je važna i prošlost svakog ljubimca. Jedan pregled prikazuje kako se pas oseća tog dana, dok višegodišnje beleške mogu da pokažu kada su počele promene u kretanju, ponašanju ili pamćenju. Upravo ta povezanost događaja kroz vreme daje vrednost dugoročnom posmatranju.
Planirana su i neposrednija merenja životne sredine: uzorci vode za piće, posebne oznake koje prikupljaju tragove hemikalija iz vazduha i praćenje aktivnosti kod dela životinja. Cilj je da se svakodnevni uslovi opišu preciznije, uz podatke koje vlasnici već dostavljaju kroz upitnike i veterinarsku dokumentaciju.
Vlasnici su zato mnogo više od publike koja čeka rezultate. Na sajtu projekta objašnjeno je da oni redovno prijavljuju podatke o zdravlju, ponašanju i fizičkoj aktivnosti svojih pasa. U američki program uključuju se mladi i stari psi, mešanci i rasni ljubimci, što istraživačima omogućava da posmatraju veoma raznoliku populaciju. Podaci o jednom psu mogu delovati sasvim obično, ali poređenje hiljada takvih zapisa otvara pitanja koja se iz pojedinačnog slučaja ne vide. Zato su doslednost beleženja i učešće različitih domaćinstava važni koliko i broj uključenih životinja.
Za čitaoce u Srbiji ovo nije najava lokalnog upisa u studiju. Jeste lep podsetnik koliko dobro poznavanje sopstvenog psa može biti korisno. Zabeležiti promenu apetita ili navike u šetnji, pa je jasno opisati veterinaru, često je mnogo smislenije od poređenja ljubimca sa psom iz komšiluka.
Istraživanje još ne donosi recept za produženje života niti opravdava samostalno davanje preparata. Njegova vrednost je u pažljivom traženju odgovora, korak po korak. Briga o starijem psu i dalje počiva na njegovim individualnim potrebama i dogovoru sa veterinarom.
A u čitavoj priči postoji i nešto naročito toplo: obične porodične šetnje i pažnja koju poklanjamo ljubimcu postaju deo velikog naučnog mozaika. Psi nam već godinama popravljaju dane. Sada možda mogu da nam pomognu i da bolje razumemo kako se kroz godine čuva kvalitet života.
S.B.
