Pred kraj trijaskog perioda, pre približno 201 milion godina, delovi Evrope možda su izgledali poput nepreglednih savana prekrivenih papratima. Nova analiza fosilnih ostataka pokazuje da ove biljke nisu bile samo tihi svedoci velikih promena, već važan deo začaranog kruga koji je stalno podsticao nove požare.
Istraživači su proučavali fosilizovani polen, spore i tragove ugljenisanih biljaka iz slojeva nastalih tokom jednog od najvećih masovnih izumiranja u istoriji Zemlje. U to vreme ogromne vulkanske erupcije izbacivale su gasove koji su menjali klimu, povećavali temperaturu i stvarali nestabilne uslove.
ScienceDaily je 22. jula objavio da su paprati brzo naseljavale izgorela područja, jer su mogle da se oporave brže od većine drvenastih biljaka. Kada bi se osušile, stvarale su novi sloj lako zapaljivog materijala, pa je svaki naredni požar dobijao obilje svežeg goriva.
Takav pejzaž verovatno nije bio zahvaćen jednim velikim požarom, već dugim nizom vatrenih sezona. Vatra bi uklonila sporije biljke, paprati bi se vratile, a zatim ponovo gorele. Ekosistem je tako ostajao zarobljen u stanju iz kojeg se šume teško oporavljaju.
Otkriće je važno jer pokazuje da biljke ne reaguju samo na klimatske promene već mogu dodatno da ih pojačaju. Kada određena vegetacija preuzme veliki prostor, ona menja količinu goriva, vlažnost zemljišta i način na koji se požari šire.
Slični povratni procesi proučavaju se i danas. Posle velikih požara na nekim područjima ne vraća se ista šuma, već vegetacija koja lakše ponovo gori. To ne znači da se savremeni događaji mogu jednostavno porediti sa krajem trijasa, ali drevni zapis pokazuje koliko dugotrajne mogu biti posledice promene biljnog pokrivača.
Paprati se obično doživljavaju kao nežne i ukrasne biljke. Pre više od 200 miliona godina, međutim, njihova sposobnost brzog oporavka možda je pomogla da čitavi predeli ostanu pretvoreni u vatreni svet.
S.B.
