Raspored u kojem se obaveze uredno nadovezuju može da izgleda veoma privlačno. U deset se završava jedan posao, u deset počinje drugi, a pauza je taman dovoljno duga da stignemo do sledećeg mesta. Sve lepo staje na papir. Onda se prvi razgovor produži nekoliko minuta i ostatak dana počne da klizi. Problem nije u tome što smo zaboravili da planiramo, već u tome što smo plan napravili kao da se trajanje svake aktivnosti unapred tačno zna.
Matematika redova čekanja proučava srodan problem u mnogo različitih sistema. U nastavnim materijalima Masačusetskog instituta za tehnologiju objašnjava se da rast opterećenja, uz neizvesnost i promene u trajanju posla, može da dovede do naglog povećanja čekanja. To nije čarobna formula za privatni život, ali pruža korisnu analogiju. Kada je raspoloživo vreme gotovo potpuno popunjeno, manje je prostora da se nadoknadi ono što je negde potrajalo duže nego što smo očekivali.
Zamislimo jednostavan primer sa tri dogovora koji traju po pola sata. Prvi počinje u deset, drugi u pola jedanaest, a treći u jedanaest. Ako se prvi produži deset minuta, a kasniji razgovori traju kako je planirano, kašnjenje se prenosi dalje. Sada u isti primer dodajmo deset slobodnih minuta posle prvog dogovora. Ta rezerva može da primi baš to produženje i omogući da sledeći razgovor počne na vreme. Primer je namerno pojednostavljen: pokazuje mehanizam, bez tvrdnje da je deset minuta univerzalno rešenje.
Istraživanje objavljeno u časopisu PNAS Nexus dodatno opisuje koliko promene u trajanju usluge utiču na stvaranje redova. Za svakodnevno planiranje iz toga možemo izvući skromniju, praktičnu pouku: prosečno trajanje nije isto što i trajanje svakog pojedinačnog zadatka. Kupovina nekada ide brzo, a nekada treba sačekati red. Jedan poziv se završi za nekoliko minuta, drugi zahteva dodatno objašnjenje. Plan postaje realističniji kada priznamo da postoji i ta promenljivost.
To se može isprobati bez nove aplikacije i složenog sistema. Pri pravljenju rasporeda vredi odvojiti vreme za sam zadatak od vremena potrebnog da se na njega pređe. Put do drugog mesta, priprema materijala i kratko sređivanje posle posla takođe zauzimaju minute. Korisno je nekoliko dana uporediti procenu sa stvarnim trajanjem, pa sledeći plan prilagoditi sopstvenom iskustvu. Cilj takvog malog pokušaja nije savršeno merenje života, već manje iznenađenja koja smo mogli da predvidimo. Za početak je dovoljno izabrati jednu obavezu koju redovno potcenjujemo i posmatrati je nekoliko puta. Ako se procena stalno razlikuje od stvarnosti, sledeći raspored može da se osloni na zabeleženo iskustvo. Tako planiranje postaje mala korekcija navike, umesto još jednog zahteva da sve uradimo brže.
Gardijan u današnjoj matematičkoj kolumni razmatra kako preterana optimizacija može da oslabi otpornost sistema. U kućnom kalendaru ta ideja može da dobije sasvim pitom oblik: ostavimo mesto da dan malo odstupi od zamišljenog. Slobodan razmak ne mora odmah da se popuni još jednom sitnom obavezom. Može da posluži za završavanje prethodnog posla, miran prelazak na sledeći ili kratak predah ako je sve teklo po planu. Lepo organizovan dan zato ne mora biti onaj sa najviše precrtanih stavki, već onaj kroz koji možemo da prođemo bez stalnog sustizanja sopstvenog rasporeda.
S.B.
