Ljudski jezik deluje neuporedivo složenije od pesme ptice ili zvukova kita, ali statistički obrasci koji oblikuju naše rečenice možda nisu samo ljudska osobina. Međunarodni tim istraživača analizirao je duge nizove zvukova bengalskih zeba i kitova i pronašao pravila koja podsećaju na poznate zakonitosti ljudskog jezika. Jedna od njih odnosi se na tendenciju da se češće korišćene jedinice pojavljuju u kraćem obliku, dok druga opisuje način na koji se redosled elemenata organizuje tako da komunikacija bude efikasnija. Phys.org je 7. avgusta objavio da su istraživači strukture u životinjskim pesmama prepoznali tek kada su primenili metode koje se inače koriste pri analizi velikih zbirki ljudskog govora i tekstova.
Bengalske zebe uče pesmu slušanjem odraslih ptica, slično tome kako dete sluša govor pre nego što počne samo da sklapa rečenice. Pesma je sastavljena od pojedinačnih slogova koji se ponavljaju određenim redosledom. Ono što izgleda kao niz lepih zvukova zapravo ima pravila: neki slogovi gotovo uvek slede određene prethodnike, dok se drugi mogu pojaviti na više mesta. Kitovi stvaraju mnogo duže vokalne sekvence koje se mogu širiti kroz čitave populacije, menjati tokom vremena i prelaziti sa jedne grupe na drugu. Upravo je ta kombinacija učenja, ponavljanja i promene navela naučnike da pitaju postoje li opšti principi prema kojima složena komunikacija postaje efikasna.
Važno je ne napraviti prevelik korak u tumačenju. Otkriće ne znači da ptica pri pevanju razmišlja u gramatičkim kategorijama niti da kitovi imaju jezik identičan ljudskom. Isti matematički obrazac može nastati iz sasvim drugačijih bioloških razloga. Međutim, ako se ista pravila pojavljuju kod veoma udaljenih vrsta, moguće je da ona predstavljaju širi princip komunikacije: kada veliki broj zvučnih jedinica treba efikasno organizovati, prirodna selekcija i proces učenja mogu nezavisno dovesti do sličnih rešenja. Drugim rečima, određene osobine ljudskog jezika možda nisu nastale ni iz čega, već koriste obrasce koje priroda može razviti svaki put kada komunikacija postane dovoljno složena.
Ovakva istraživanja posebno su važna sada kada veštačka inteligencija omogućava analizu miliona sati životinjskih zvukova. Nekada je biolog morao ručno da preslušava snimke i označava pojedinačne glasove. Danas algoritam može pronaći odnose koji se ponavljaju kroz godine snimaka i desetine hiljada jedinki. Možda nikada nećemo dobiti jednostavan „Google Translate“ za kitove i ptice, ali možemo početi da razumemo arhitekturu njihove komunikacije. Najzanimljivija mogućnost nije da ćemo otkriti da životinje govore kao mi, već da ćemo shvatiti da naš jezik koristi neke principe koji su u prirodi postojali mnogo pre prve ljudske reči.
S.B.
