U Srbiji se godišnje baci oko 770.000 tona hrane, odnosno približno 2.000 tona dnevno, dok istovremeno deo stanovništva nema dovoljno hrane za osnovne obroke. Na Međunarodni dan svesti o gubitku i rasipanju hrane iz humanitarne organizacije „Banka hrane“ upozoravaju da problem nije samo u količini hrane koja se baca, već i u tome što Srbija još nema dovoljno precizne podatke o tome gde i koliko otpada nastaje.
Sanida Klarić iz „Banke hrane“ ocenila je da je za smanjenje rasipanja, osim promene odnosa građana prema hrani, potrebno uspostaviti i sistemska rešenja.
„Jedan od prvih koraka mora da bude precizno merenje. Mi moramo da znamo koliko hrane bacamo, gde nastaju najveći gubici i ko tu hranu baca“, rekla je Klarić za Euronews Srbija.
Prema njenim rečima, procena od oko 770.000 tona bačene hrane godišnje nije potpuno precizna upravo zbog nedovoljno razvijene metodologije za merenje otpada od hrane. Poseban problem predstavljaju viškovi u trgovinskim lancima, jer nema dovoljno podataka o količini hrane koja se baca neposredno pred istek roka.
Deo tih viškova stiže do banaka hrane, ali je količina donirane hrane i dalje mala u odnosu na ukupne gubitke.
Kao jedan od mogućih modela Klarić je navela Sloveniju, gde veliki trgovinski sistemi imaju obavezu da evidentiraju količine hrane koje bacaju. Za stvaranje otpada predviđene su sankcije, dok su za one koji uspeju da smanje količinu otpada predviđeni određeni poreski podsticaji, uključujući oslobađanje od PDV-a.
U Srbiji se radi na izmenama Zakona o upravljanju otpadom, a među temama je i usklađivanje sa pravilima Evropske unije koja se odnose na smanjenje gubitaka i rasipanja hrane.
Klarić je navela da je predviđeno smanjenje gubitaka u proizvodnji za 10 odsto, dok bi cilj za domaćinstva, restorane, maloprodaju i distribuciju bio smanjenje do 30 odsto.
„Ako želimo da rešimo problem, moramo da uvedemo odgovornost za one koji stvaraju otpad, ali i da nagradimo one koji ga smanjuju“, navela je Klarić.
Kao primer mogućnosti da se ono što bi inače završilo kao otpad iskoristi na drugačiji način, navela je ostatke iz proizvodnje ajvara. Semenke i delovi paprike koji ostaju nakon prerade, kako je objasnila, mogu da se koriste za dobijanje kapsaicina, koji se potom primenjuje u proizvodnji sapuna. Delovi kukuruza mogu se, prema njenim rečima, koristiti za proizvodnju pasti za ruke.
Na taj način otpad dobija novu namenu, dok se istovremeno smanjuju zagađenje i emisije gasova sa efektom staklene bašte.
Važna je i razlika između oznaka „upotrebljivo do“ i „najbolje upotrebiti do“. Kod proizvoda poput mleka, mesa i ribe rok upotrebe mora da se poštuje, dok se oznaka „najbolje upotrebiti do“ odnosi na proizvode poput brašna, ulja, šećera, testenine i konzervirane hrane i označava period do kojeg proizvod zadržava očekivani kvalitet.
Dodatni problem nastaje u trgovinama, gde se proizvodi kojima se približava rok često kasno snižavaju ili se ne ostavlja dovoljno vremena za njihovo doniranje.
„Trgovci bi trebalo ranije da krenu sa snižavanjem proizvoda kojima se približava rok. Tako se povećava mogućnost da ih neko kupi, ali i da se, ukoliko ne budu prodati, na vreme doniraju“, rekla je Klarić.
Kod doniranja je vreme posebno važno, jer hrana mora dovoljno rano da stigne do banaka hrane kako bi mogla da bude preuzeta, skladištena i distribuirana korisnicima.
Banka hrane Beograd prikuplja, skladišti i distribuira viškove hrane preko mreže organizacija sa kojima sarađuje. Prema rečima Klarić, u toj mreži nalazi se više od 300 organizacija, među kojima su udruženja građana i Crveni krst.
Ipak, količina hrane koja se preraspodeli i dalje je mala u odnosu na ukupne količine koje završe kao otpad.
„Ne možemo da preraspodelimo ni približno onoliko hrane koliko se baci. Zato je važno da prvo izmerimo gde imamo najveće gubitke, a onda da uvedemo podsticaje za one koji otpad smanjuju i sankcije za one koji ga nepotrebno stvaraju“, istakla je Klarić.
Odgovornost nije samo na trgovcima, proizvođačima i državi. Deo problema nastaje i u domaćinstvima, zbog čega Klarić građanima savetuje da planiraju kupovinu i obroke i da ne kupuju više hrane nego što mogu da potroše. Višak hrane, ukoliko ostane, može da se podeli sa drugima ili donira.
Smanjenje rasipanja hrane ima, osim socijalnog i ekonomskog, i ekološki značaj. Za proizvodnju hrane troše se voda, energija i drugi prirodni resursi, dok odlaganje otpada dodatno doprinosi emisijama gasova sa efektom staklene bašte.
Zato je, kako ukazuju iz „Banke hrane“, za smanjenje rasipanja potrebno istovremeno menjati navike građana i uspostaviti efikasniji sistem koji će omogućiti da se višak hrane iskoristi pre nego što postane otpad.
E.M.
