Bombardovanje zgrade Radio-televizija Srbije tokom NATO bombardovanje SR Jugoslavije ostalo je jedno od najpotresnijih poglavlja savremene istorije Srbije. Gotovo tri decenije kasnije, sećanje na stradale ne bledi, a pitanja odgovornosti i pravde i dalje su prisutna u javnosti.
U noći između 22. i 23. aprila 1999. godine, u ranim jutarnjim satima, pogođena je zgrada Radio-televizija Srbije u centru Beograda. U tom napadu život je izgubilo šesnaestoro zaposlenih koji su se nalazili na svojim radnim mestima, obavljajući redovne profesionalne dužnosti. Među njima su bili tehničari, realizatori, montažeri, radnici obezbeđenja i drugi članovi kolektiva, čiji je svakodnevni posao prekinut u jednom trenutku.
Ovaj događaj ostao je duboko urezan u kolektivno pamćenje društva. Na mestu stradanja danas se nalazi spomenik „Zašto“ u Tašmajdanski park, koji simbolično nosi pitanje koje i dalje nema jedinstven odgovor. Svake godine, u isto vreme kada se napad dogodio, porodice stradalih, kolege, predstavnici institucija i građani okupljaju se kako bi odali poštu nastradalima i podsetili na tragediju koja ne sme biti zaboravljena.
Bombardovanje RTS-a desilo se u okviru šire vojne operacije NATO bombardovanje SR Jugoslavije, koja je trajala 78 dana i ostavila teške posledice po zemlju i njene građane. NATO je tada saopštio da je RTS bio legitiman cilj zbog svoje uloge u informativnom sistemu, dok je u domaćoj i delu međunarodne javnosti ovaj napad ocenjen kao nedopustiv udar na civilni objekat i medijske radnike.
Pravna dimenzija ovog slučaja i dalje izaziva kontroverze. Međunarodni krivični tribunal za bivšu Jugoslaviju razmatrao je okolnosti napada, ali nije podigao optužnicu protiv odgovornih za bombardovanje. Istovremeno, Evropski sud za ljudska prava proglasio se nenadležnim za postupke koje su pokrenule porodice žrtava. Pred domaćim pravosuđem osuđen je tadašnji direktor RTS-a Dragoljub Milanović zbog toga što nije preduzeo mere da zaštiti zaposlene i izmesti ih na bezbedniju lokaciju.
I pored sudskih procesa i različitih tumačenja, suština tragedije ostaje ista – izgubljeni su ljudski životi koji su bili daleko od bilo kakvog učešća u borbenim dejstvima. Upravo zbog toga se svake godine iznova pokreću pitanja odgovornosti, ali i potrebe za očuvanjem sećanja.
Kultura sećanja neguje se kroz komemoracije, ali i kroz različite inicijative poput sportskog turnira „Igrajmo za 16“, koji okuplja veliki broj učesnika i podseća na stradale kroz zajedništvo i solidarnost. Takođe, često se ističe ideja da se mesto stradanja dodatno uredi i sačuva kao trajni memorijalni prostor posvećen svim žrtvama tog perioda.
Gotovo tri decenije kasnije, vreme nije umanjilo težinu ovog događaja. Sećanje na šesnaest izgubljenih života ostaje deo kolektivnog identiteta, kao i opomena na posledice ratnih sukoba i važnost očuvanja mira.
M. T.
Foto: TANJUG/JADRANKA ILIĆ
